Arhiv tekstova
Ope nikaka slava
Zima se otegla ko ovčja criva. Al da je barem zima, ni po jada, neg čeljade ne zna jel vrime više pristalo za kasnu jesen, jel za rano proliće. Misto da se sve skorepilo, pa onda pokrijo snig, digod se kreneš, blato do kolina. Paducka svaki dan, sitno, ne zna stat, nit je kiša, nit snig. Bać Ive već dosadno, ne zna kud bi. Odjutros sve namirijo, on i njegova fruštukovali, pa se latijo dilat novo držalje za motiku, na jedne se jesenas pokidalo. Ni se još pošteno ni zaufto, Taksa da se pokida od lajanja. Mislijo je da ope ide poštaš, tako bisno laje samo ka njega vidi. Izajde u gank, vidi ide kum Tuna. Ope je kupijo novu bundu, tavno plavu, novi šešir, a priko ramena nosi nikaku tašnicu, pa je vada Taksa zoto i mislijo da je poštaš. Unišli u kujnu, bać Iva za se naljo bukaricu vruće katarke, a kum uvik može jednu dudovaču. »Kume, mogo bi malo samnom, znadem da ti je dosadno. Idem u škulu, danas je tamo velika slava, pa će mi unuk deklemovat«, veli kum Tuna priko fraklića. Vaj jedva dočeko, makar će ubit malo vrimena do ručka. A držalje može izdilat i sutra-priksutra, neće motika tribat baram još misec ipo. Lipo se navuko, ko da će na misu. Ka su došli na ćoš prija škule, zameriso nikaki paprikaš, milina jedna. Veli kum Tuna da se to kuva za učitelje i goste. »Vidim na televizije da učitelji još štrajkuju, pa ne znam kako se onda nisu odrekli paprikaša, da i slavu malo skratu, ko što skraćivu i časove!« promrnđa bać Iva. U tomu su došli i tamo di će se slavit. Priredba tribala već davno počet, svi nestrpljivi, al još nema pope, dojde čak iz trećega sela. Ajd, stigo u niko doba i on, pa se dica baš lipo ispivala i izdeklemovala. Mali kum se nigdi ni zabunijo, a baš deklemovo dosta dugačko. Prošlo i to, a onda se popa krenijo opivat, pa kadit, pa blagosivat, jel kako se to već zove, na kraj je zajdno š nikakim kumom pokido i pogaču. A pripovidu i da je međ učiteljima znalo bit dosta svađe oko toga ko je zaslužijo bit kum. Na paprikaš ji niko ni zvo, pa se krenili doma. »Kume, svaka čast, mali ti je baš lipo deklemovo. Istina, polak nisam razumijo, al ga lipo slušat. Di je samo naučijo tako?« pita bać Iva nus put. »Pa di će naučit, neg na verunauku?« veli kum Tuna. »Idi, molim ti, pa išli smo i mi na verunauk, išla su i naša dica, al tako deklemovat nas ni učijo ni jedan popa«, ne da se bać Iva. »Pa nema u škule samo naš verunauk, ima i drugi. Ka se mali krenijo u prvi, snaja ga oma ubiližila na njev verunauk, kaže nek imade i ništa svoje. Neće mu naškodit«, veli kum Tuna, al gleda nikuda u stranu. Bać Iva mu više ništa ni ni pito, samo je jako izdanijo. Eto, misli se, ni ni čudo što je mali već zaboravijo divanit, u njeve kuće svi pričaju gospocki otkako imadu snaje, nema više starovirckoga divana. A ni sebe mogo rastolmačit ni jel to sad bila škularcka, jel crkvena slava.
