Arhiv tekstova

Faljnis čeljadi,

jevo ode prid dućanom sidimo na klupici Pere, Joso i ja. Oni navalili, pa navalili da njim pripovidam kako je bilo na ovim izborima u skupštini u glavnoj varoši, no ne sakrivam, i ja sam niki važan što sam dospijo čak u veliku skupštinu u glavnoj varoši, a di ko iz Ivković šora nije bijo ni u glavnoj varoši nikad. Nisam se dao dugo molit pa sam njim ispripovido – rano ujtru, a baš se i veker tribo pribacivat, ja usto i lipo ponamirivo josag, pilež i svinje, lipo se dotiro, naručo se dobro šunke i bilog luka i kruva, obuko vinčano odilo, a Jela mi svezla pošu, jel ja ne znam, pa upalijo limuzinu i naprid da uvatimo onibus. Ta ni ne sićam se kako smo se dotleg vozali, taki sam bijo žedan čeljadi da sam mislijo ako ovaj stane da ću i Dunav popit i neće bit poplave bar godinu dana, al jeto stigli mi. Bili dočekani kugod u svatovi samo brez tamburaša. Digod u po sastančenja, ja nako kradom da me ne ruži onaj što divani se sagnem počešat nogu, svrbi me kugod sam vrag, ko bog kad sam kupijo prasice od Pere pa prinesivo na moj salaš u limuzinu se prinele i buve, pa sad nemož dat odvida od nji. Ta vidijo sam ja da se i Stipan češo čim je sijo, al se nisam oma sitijo šta je. Kako sam zadigo nogavicu, čeljadi moja, zanimijo sam od sramote. Šta da vam divanim, dobro što se baš ni ne vidi pod astal. Ta nije ova moja opet brez očala pakovala čorape sveca joj ženskog pa smotala modru i crnu, a ja zgrabijo pa jutros nako u mraku navuko. Sad nevolje, ne smim se ni češat, ako zadignem kast će ova čeljad vidi došo u različitim čorapama u skupštinu, al ako onaj mož doć oždrt zašto ja ne bi u drukčijim čorapama, moš mislit. Posli, kad me zdravo svrbi ja se pravim da zdravo slušam divan pa se lupam po nogama, av čeljadi toliko sam njim istreso buva da ne bi volijo koji dan sidit opet na tim mistu makar za kaku platu. Jedva sam dočeko da se opravi kaka pauza da izađem digod u ćošu zapalit cigaretilu. »Ta nisi valjda izvadijo onu tvoju tozlu sa zavijanicama crni Braniša? Pa jel znadeš da sad baš progonidu naveliko one što prodavadu duvan, a odlučeno je baš tamo u skupštini?«, kaže mi Pere. »Pa nek, to mene ne dodiriva, ja sam samo pušijo Pere moj, a nisam prodavo, a zavijam zato što nemadem novaca za cigaretilu. Prvo nek nama pripravidu posla i plate pa nećemo zavijat «, odbjašnjavam ja njemu, a na to će Joso: »Ta ti si nama napripovido, a ništa od onog šta ste tamo radili, jel ste odlučivali?« »Ta šta ćemo odlučivat očin, kad sirotinja odlučiva moj Joso,mi smo samo glasali svako za svojeg, a odlučivat ćedu posli drugi, tako to uvik biva. Nas ćedu se sitit opet kroz četri godine da trčemo po salaši i skupljamo čeljad, a onda ponovo drugi odlučivadu, tako ti to uvik biva. Neg, častili su nas i s užnom, no doduše tamo se baš nisu istrošili, tamo je užna zdravo jeptina. Neg ja sam vam ispripovido, a vi sad dete se džepujte pa da podilimo još bocu vina, ja nemam ni cvonjka u buđelaru«, kažem ja Josi. Ajd zbogom čeljadi moja.