Arhiv tekstova

Nisu svi »moleri« podjednako dobro radili sve faze poslova. Neki su bili veći majstori za »moleraj«, neki za plantike, a rjeđi su bili oni koji su majstorski baratali »papirima«, odnosno šablonima. Gazdarice bi jako vodile računa o plantikama. Koliko god moleraj bio kvalitetan i lijep za oko, ukoliko se ne uokviri pristojnim plantikama, to jest plantikama po želji i platežnoj mogućnosti gazdarice, džaba sav trud majstora. Plantike rađene po želji, četiri, šest, osam, pa i više u kompletu, najčešće u tonu s molerajem, a bilo je i slučajeva da majstor radi protiv svih pravila slaganja boja, jer je tako zahtijevala, a i plaćala, gazdarica. 

Plantike se nisu vukle od oka. Tamo gdje će se izvući majstor je prvo morao ošnelovati, odnosno izvući pravac. Pravac se izvlačio šnjurom, a ukoliko nije bilo šnjure, poslužila je i obična vuna. Šnjura bi se »umočila« u boju u prahu, a ukoliko ne bi ostalo boje, poslužila bi i garež iz štednjaka. Jedan kraj kanapa postavio bi se u jedan kut, drugi u drugi, netko je morao majstoru pridržati  kraj suprotan od njega. Majstor bi prstima slobodne ruke malo odmaknuo šnjuru od zida, otpustio je i kako je bila elastična, udarila bi u zid. Na taj način boja ili garež sa šnjure na zidu bi ostavili trag u vidu ravne, tanke crte.  

UMIJEĆE MOLERA: Nije baš svaki moler »imao oko« za plantike. Kod mnogih bi šnelovanje visilo, odnosno nije bilo vodoravno. No, nisu uvijek ni majstori bili krivi. U mnogim kućama strop baš i nije išao »u vinklu«, tako da su majstori bili na mukama. Ukoliko bi šnelovali »u vaservagu«, na jednom kraju zida plantika bi bila udaljenija od stropa nego na drugom, pa bi naoko plantika izgledala kriva. Zbog toga bi majstor morao voditi računa i o takvim sitnicama, kako gazdarice ne bi proglasile da mu plantike »vise«. 

Za majstora je dolazila faza posla u kojoj bi najviše bio izražen njegov smisao za miješanje, odnosno nijansiranje boja, osim kad bi gazdarica izričito zahtijevala plantike koje bi odudarale od pravila slaganja boja. Razboritije gazdarice rekle bi koliko i kakve širine plantika hoće, a majstoru bi prepustile izbor boja. One najrazboritije majstoru bi prepustile cjelovit izbor i u pravilu, to bi bile i plantike koje i svojim bojama, odnosno nijansama i strukturom, najviše odgovaraju bojenju, te visini i širini zidova. Zamišljene plantike majstor bi izvlačio od širih, preko srednjih, pa do najužih. Plantika koja bi ograničavala moleraj, u pravilu bi bila najuža, ali zato najjače nijanse. Plantike su se izvlačile u različitim širinama, a ovisno o ukupnoj širini, tvorilo ih je četiri, šest i više nijansi, a pojedine gazdarice tražile bi da majstor izvuče plantike od šesnaest, pa i dvadesetak nijansi. 

CIMERI: U pojedinim kućama plantike su se vukle bez prekida oko cijele sobe, a u većini slučajeva prekidale bi se u kutovima. Na taj dio stavljao bi se »mali cimer«. Mali cimer je dio kuta koji bi povezivao dvije plantike, a »oslikavao« bi se uporabom papirnih šablona. »Veliki cimer« vukao bi se po cijeloj duljini zidova, odnosno oko cijele sobe bez prekida. Radili su se uski, srednji i široki cimeri, ovisno o vrsti moleraja  i visini zidova, a najviše o željama gazdarica. Cimeri su se radili uz uporabu duguljastih papirnih šablona, a majstori su morali biti osobito pažljivi pri uklapanju, kako bi promatrač stekao dojam da je cimer iz jednoga dijela. Šare na cimeru, obično cvjetne, radile bi se, opet ovisno o platežnim mogućnostima i željama gazdarice, u tri, četiri, pa čak i do dvanaest boja. Najpopularnije su bile ruže i grozdovi. U drugoj fazi gradnje, gazdarice su najviše polagale na uređenje gankova i »ekstra-soba«, odnosno primaćih soba, koje su više služile pokazivanju, nego stvarnoj uporabi. 

U gankovima i ekstra-sobama vukle su se najskuplje kombinacije valjaka, razumljivo i najljepše, a taštini gazdarice majstor bi najbolje udovoljio ukoliko bi joj povukao valjak kojega još nitko u selu nema i uz to još povukao i plantiku koja bi bila unikat. Pa još ukoliko bi se našla i »kaka ružica« koju još nitko nema, gazdaričinoj sreći ne bi bilo kraja. A i kad bi se plaćalo, nije se žalilo niti na »bakšišu«. I još bi se majstor »bezecovo i za nagodinu«. Danas, kad su moleri stare škole tako rijetki, ostaje nam samo prisjećanje na umjetnički urešene zidove, izblijedjele fotografije i pokoja kuća s očuvanim »majstoršagom«. I kod mnogih žal za starim vremenima i starim majstorima.