Arhiv tekstova

U Bačkoj je odranjivanje svileni buba počelo u šezdesetim godinana XVIII. vika, a bliže kraju tog vika u skoro svim većim mistima svit je upućivan o odranjivanju sviloprelaca. Vrimenom su i učitelji u škuli učili dicu kako odranjivat svilene bube. Naukom iz škule dica su učila i drugu čeljad u obitelji, osobito starije ili onu čeljad koji nisu kadri radit teži poso. Po uputi su u škulskim avlijama zasadili više sadnica dudovih mladica i učili dicu kako ih triba odranit (znam iz pripovidanja moji roditelja). Subatica je imala dudaru s nikoliko hiljda sadnica koje su hasnirali za sađenje i za popunjavanje nevrimenom uništeni dudova nuz drumove i važnije atarske putove. Misto kadgodašnje dudare čuva i danas poznata Dudova šuma, u kojoj nema ni jedniog duda (barem ga nije bilo 2001.).

 

Odranjivanje svileni buba

 

Poklem je odranjivanje svileni buba sezonski poso, zahtiva tušta lakog, zato i jeptinog ljuckog rada, a nije zahtivan jel se bube odranjivaje u ambetušu pa i u sobama, podigdi i na tavanu,  svudan di nije kisnilo. Ovim poslom se najviše bavila sirotinja. Gusine najbolje rastu ako se rane friškim dudovim lišćom, kojeg časkom prožderu, a što više rastu sve su alavije, poidu sve više lišća. 

Branje lišća je zdravo pipljiv poso. Sotim su se najviše bavila dica, jel su se lako uspentrali na dud i lako doprli do najtanji grana sa najviše lišća u kruni. Teško pokretna, starija i za drugi poso nesposobna čeljad su se oko buba bakćali i ranili ih, mećali grančice oko koji će se učaurit. U kovčeg, veću škatulju i sl. di su ji ranili, naređali su rašljasti grančica oko koji su se narasle gusine umotale u kokon. Čim su vidili da se gusina umotala u kokon, potopili su ga u vrilu vodu, uništili bubu da se ne priobrazi u lepura koji bi, da izleti, progrizo kokon i svilenu nit iskomado, pa se ne bi mogla hasnirat.

 

Nit iz kokona

 

Iz kokona se nit lako odmotava i više niti upletu u jednu jaku nit od koje se tka tkanina. Nit kokona je jaka, dugačka 600 – 900 meteri.

Koliko se širilo odranjivanje dudovi svilaca znamo i po tom jel su se i u našoj varoši bavili kupovinom i obradom kokona (čaura [svilena nit] u kojoj se sviloprelac preobrazuje u leptira) u fabriki čije misto još i danas zovemo »gubođar«. (Oko 1940. bavio sam se odranjivanjem svileni buba, a kokone smo nosili u  »gubođar«.)

Posli II. svickog rata pristale su radit svilare u Apatinu, Novom Sadu, Bačkoj Palanki, Somboru, Bečeju..., pa i subatički »gubođar«. Iz Nevena u 1892. g. znamo da je Rudolfo Berković u Kuli saziđo fabriku u kojoj su pravili svilene pantljike. Po tom se zna da je i svlirastvo bilo važno u izvozu  Austro-Ugarske.

Kadgod je i u Kini postojbini svile, taka tkanina bila zdravo skupa, a u Evropi još skuplja, jel su je na devama (kamilama) u karavanima raznosili u druge krajove svita. Putove kudan su raznosili svilu prozvali su put svile.

Malo više o životu naši pridaka imamo dokaze od oko devedeseti godina XIX. vika kad su slikari (fotografi) počeli slikovat našu čeljad najpre svečano opravljene kad su se spremali za vinčanje. Kojima je onda doticalo snaše su se slikovale u ruvu od lionske svile. Iz kasniji pismena i pripovidanja znamo da je to bila »majkina lionska svila sa vinčanja«, kako su spominjali talovano ruvo. Onda su u Lionu (Francuska) tkali svile koje su hamade sve s drugačijim mintama. Oblačenje divojke u svilu poklapa se s vrimenom naglog gospodarskog jačanja naši salašara, od sridine druge polovice XIX. vika. 

Posli pravljenja novi salaša imućnijima je doteklo novaca i da divojku što lipče oprave (obuku) i okite, spreme što bogatiju prćiju (miraz) u kojoj je bila i svila (svileno ruvo) ruvo snaše (nevjeste). Svilu za snašu je po dogovoru često dao sašit svekar. (Kazali su: Kako je opraviš taku ćeš je imat). Posli udaje mlâda će najmanje novaca trošit na se, jel će svi drugi troškovi bit važniji od njezinog ruva. 

Posli Drugog svickog rata najlonska, perlonska i druga vlakna koja je stvorio čovik kemijom, bila su dobrim jeptinija, po nikoka čak i bolja, potisnila su svilu i odranjivanje svilene bube.