Arhiv tekstova
Do zore i malko dulje
POSLI PONOĆI: Kad su se gosti dobro naili i dosta popili, ređali su se u mulatovanju, a za zapoviđene, odsvirane i otpivane pisme svirce su novcima častili, kome je kako doticalo, il ko je kako ušo u novce prid svatove. Tušta nji su, kako su kazali, iskijali svatove, jel su se »pokazivali« prid drugima da vide koliko su galantni i da njim nije toliko stalo do ti novaca, pa nek svit misli da on ima još novaca. Ko će svatkovat unaprid se nastaro da spremi i ponese dosta novaca za prigodna darivanja snaše, al i da mu fajin dotekne za svirce, jel će se posli i tom pripovidat, a često se i dotični falit koliko je u svatovima prolumpovo novaca.
LUMPOVANJE: Ko nije upozno dušu salašara možda mu izgleda da je mulatovanje i bogato darivanje sviraca razbacivanje novaca, jel je svirce domaćin pogodio i platio da sviraju svima, a po želji bi svirali svakom i za manje novaca. Svaćanje salašara nije bilo tako, on je jedva dočeko da svatkuje, da se provede posli toliki od jutra do mraka teški zemljodilski poslova, zato su mu svatovi ko niki odušak, da umor tila potisne razgalom duše, da se po njegovom svaćanju provede u svatovima. U tom provodu nuz svirku, igru i pismu on je zaboravio na znoj i nažuljene ruke, za to vrime je iz sebe potiso jesap koliko će mu krmače oprasit i odranit prasica, kako će tele oteli krava, kako će mu rodit litina… Salašar nije žalio ako je u svatovima pobaco novaca koliko koštaju dva-tri možda i više ranjenika (tovljenika), il koliko košta jedno-dva juneta, il…, tog će ako da Bog odranit, pa će posli kraćeg vrimena opet bit na svom, al će bit bogatiji za doživljaj iz ovakog provoda, tako je dao sebi na volju. Prođu godine i godine dok koga ne zovu u čast, pa kad je već pozvan onda oće i da se provede. A kad je u pitanju provod onda čeljade ne škrtari. Iako u lumpovanju nisu sudilovala sva čeljad iz obitelji, pogotovu ne dica, nikom nije bilo krivo ako je baćo lumpovo, on se tako veselio, al je i njima bilo drago kad su vidili veselog baću, a s njim su i oni bili u sridištu veselja. Ako je žena znala lipo pivat, onda je čovik bio još veseliji, ućutko je pivanje sviraca i s užitkom slušo kako mu je žena otpivala njegove pisme, a još mu je bilo lipče ako se u pivanju pridružila i ćer, jel je oduvik bilo da čeljade ništa tako ne razgali ko lipa pisma. Kad je kogod znao lumpovat, lipo pivat, to se često pritvorilo u mali koncert pisama u čemu su uživali i drugi svatovski gosti.
ODLAZAK IZ SVATOVA: Baš kako su svakog gosta svečano sa svirkom dočekali, tako su ga i ispratili iz svatova. Po adetu, kad se kogod nakanio da će otić javio se domaćinu, zafalio mu na gošćenju, isfalio svatove kako mu je bilo lipo – na zadovoljstvo domaćina. Domaćin je redom goste s mladencima i svirkom ispratio do kola. To je uvik potrajalo, jel je domaćinu uvik bila u ruki čašica i boca s vinom. Za oproštaj su nazdravili barem još jednom čašicom, pa još jednom… Gosti koji su stali daleko il kojima je bilo dosta svatkovanja, iz svatova su krećali kad je svanilo, da odu na salaš namirivat, očistit staje, pomuzit krave i uradit druge nužne jutarnje poslove. Iako su salaš ostavili na komšiji, tribalo mu je što prija doć pomoć da redom i kako valja urade sve poslove oko živine.
Gosti su se od svatova oprostili svirkom, opet darivali svirce, često da se to i vidu pa su mu papirni novac zalipili na čelo, zadili u harmoniku il za šešir, il gurnili u tamburu… Kad se kogod nakanio da će otić iz svatova, kaki je red, najpre se javio domaćinu, svekru, da ga isprati kako je i došo, nije lipo kradom (tajno) otić iz svatova.
Najduže su ostali kum i stari svat, a poslidnji je iz svatova očo stari svat. Njegovo opraštanje je potrajalo ko zna koliko vrimena, koliko puta je krenio, sio na kola, pa se opet vratio natrag, da popiju još jednu čašicu, da mu odsviraju još jednu pismu… Ako su svatovi bili u selu il varoši, starog svata su sa svirkom otpratili do kuće. Često se dešavalo da su se svatovi razišli posli podne, onda je tek mogo domaćin odanit, al su ga baš onda čekali toliki poslovi da s drugom čeljadi operu sude, sve spreme i ostave na svoje misto, jel će se već sutra tribat latit poslova koji ne trpe odlaganje.
DOMAĆIN SVATOVA: Svekru nije bilo lako izdurat svatove, cilo vrime je bio na nogama, da dvori goste, da nadgleda svu čeljad koja su se starala o gostima, da ništa ne omali, da sa svakim makar malo popije, a da se ne napije. Jel ako se koji gost malo i napio, on je nakratko odrimo, al domaćin na tako štogod nije smio ni posmislit. Ma koliko da mu je teško palo svekar nije ni pomislio »kurtala bilo svatova«, taka mu je sudbina, kad je već sina odranio mora ga i udomit kako priliči njegovom ugledu.
(I ovo poglavlje sam napiso po svom sićanju, nuz proviru i pomoć Anice Jaramazović, koja zdravo dobro pozna našu starinu.) g
