Arhiv tekstova Arhiv tekstova

SALAŠARI I POST

Većina virnika u korizmi posti, odriču se niki zadovoljstava, čine dobra dila, jel njim je to nuz molitve dio duovne obnove i priprava za doček radosnog blagdana Uskrsa. Post je danas podešena sadašnjem svaćanju i životu, a razlikuje se od one kako su postili naši preci sve do druge polovice četrdeseti godina prošlog vika. Istina, ovaj adet je opsto, a i danas je dosta ljudi koji ga se drže.
Da upoznamo post naši predaka triba zavirit u on-dašnju njevu kujnu, vidit šta su ili i kako su spremali posnu ranu.
U korizmi su se salašari ranili većinom dvared na dan, postili su sridom i petkom, a dosta nji i subatom. Da su se ovako ranili pogo-dovali su njim još uvik kraći korizmeni dani, a ni vrime nije dopuštalo da posluju na njivi. Ondašnji salašarski radni dan se odvijo u salašu. Muškarci su poslovali oko josaga, obavili su kresanje, vađe-nje i sadnju dračova i popravili ogradu oko ledine. Stanarice su bile zauzete oko nasađivanja kvočaka i odranjivanja izleženog pileža. Dok nije svanilo, reduša je ugrijala peć, spremila sobu i kujnu, uskuvala mliko i kad je sunce dobrim odskočilo, spremila je ručak. Salašari su sidali za astal kad su zbrinili, naranili i napojili živinu i pilež, a to je u ovo vrime bilo oko osam sati, a pošto su kasno ručali većina nji nisu užnali u podne već bliže tri sata.
POSNA RANA: U posnim danima najčešće su ručali vruć u banja peći ispečen il skuvan krumpir u kori, iz salvete u roguznoj kotarci. Nuz ovaki krumpir su u posnim danima većinom ili pućiji il iz kačice tučen sir, mliko i kiselnu, često sa suvom pogačom. Obično su ovoj rani dodali pladanj gustog crnog pekmeza od šljiva il pekmez od bundeva. Ako su digod i veče-rali, rana u tom ilu je nalikovala rani koju su ručali, a po di ko je dopunio pečenom bundevom u kori. U posnim danima su užnali soparnu čorbu s debelim rizancima il čipanim valjuškima, zakuvanim brez jajeta, sve to s kruvom. Da ji ne »grebe« suv kruv, dosta nji su ga udrobili u čorbu. Izilica je glad utolio s dva il tri u vrv pladnja take čorbe. Ako su išli u komšiluk il su njim komšije došle na divan, počastili su se kokicama il kuva-nim malko osoljenim mrvljenim kuruzima.
U neposnim danima ručali su bilu slaninu iz prisolja, žmare, krvavice il čvarklin dok ji nisu poili. Bili smok, kako su to zvali, su začinili kiselim kupusom – brez kojeg se nije mogo smislit ni jedan salaš.
U neposnim danima su užnali soparan gra s lakumićima il praznom pogačom, na gusto taranu, već spominjanu soparnu čorbu, nasuvo: s tučenim sirom, s mrvicama, s pekmezom, s krumpirom, gomboce s pekmezom od šljiva, a katkad i barat file, koje su uvik kuvali s pekmezom od šljiva. Ostaće mi u sićanju da je jedared jedno od nas dice tražilo da majka skuva barat file s pekmezom od zardelija, na čeg je ona prigovorila: »To ne mož bit, jel barat file s pekmezom od šljiva je ijo i Ferenc Joška, pa ćeš i ti«. (Naši stari su Ferenc Joškom zvali austro-ugarskog, Franc Jozef Kőnig und Kaiser, - kralja i cara.) Kad sam posto sam svoj gazda, probali smo skuvat barat file s pekmezom od zardelija, samo jedared i više nikad, al to nije to ko kad se skuvaju s pekmezom od šljiva. Nediljom su užnali frišku čorbu i najčešće pileško meso na paprikaš il pečeno, a posli pogaču s kakim nadivom od cimeta, kruvom sv. Ivana (rogač), il s pekmezom il bundevaru, a ritko kad s makom.
Danas više ni jedna reduša ne pravi tučen sir, a kadgod ga je pravila svaka salašarka. Ovaj sir je zrio i iz drvene kačice zdravo dobar, najviše su ga ili zimi, obavezno u korizmi. Dobar je sam, s pečenim il kuvanim krumpirom i obaško je s njim dobro nasuvo, za kojeg su onda kazali da je tako dobro, da je za »prid kuma«. Mana ovog nasuva je da se u njemu sir zdravo oteže, skoro da ne mož razdvojit rizance jednog od drugog, a da dotičnog otegnut sir čeljade ne ošine po licu. Kad su ili nasuvo s tučenim sirom na to se niko nije obaziro, jel, jeto taj sir je taki. Naspram čeljadi u obitelji napra-vili su i toliko kačica s tučenim sirom, on nije smio manjkat u korizmi.
U većini salaša kad su ili suvu ranu nuz je bio i pladanj s kiselim kupusom.
SUVA POGAČA: Spominjem danas skoro zaboravljenu suvu pogaču, onovrimenu korizmenu ranu kojom je često odminjen kruv: pekli su je iz zakuvanog brašna s vodom, brez kvasa, blago osoljenu, razvijenu u ko s prsta debelu jupiku. Kad je reduša razvila, odozgor je na gusto čipala s dva prsta i usput naglas kazivala: »Svako ilo kune tilo, dok ne legne da se slegne«. Ovo znači da je suva pogača teška rana i da joj triba dosta vrimena dok se ne svari u stomaku, kako su kazli dok se ne »slegne«, da se dotleg ne legne, jel će dotičnom možda doć rđavo, a to se tušta njima desilo. Suva pogača s tučenim punomasnim sirom, koji je zdravo ranljiv kad se spare u stomaku, onda dotičnom zaista mož doć rđavo.
Suva pogača se ide ko i lepanja, ne siče se već komada rukama na željenu veličinu..
  • Doček NS2020
  • Hrvatsko Nacionalno Vijeće
  • Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata
  • RS APV Pokrainska Vlada
  • VRHRS
  • DUZHIRH
  • Hrvatska Matica Iseljenika
  • DigitalDay