Arhiv tekstova
Sveti Antun Padovanski
Sveti Antun Padovanski, omiljen svetac, slavi se 13. lipnja. Rođen je u Lisabonu 1195. godine, umro je 1231. godine. Umro je u u trideset i šestoj godini, u velikoj svetosti. Saranjen je u Padovi, u baziliki koju su za njeg saziđali. Koliko je sv. Antun omiljen svetac u narodu vidi se i po tom da ga u Italiji od milja zovu »Santo«. Ko učenik sv. Franje Asiškog bio je na velikom glasu s pridikama; staro se o sirotinji; izmirivo je posvađane; otkupljivo je robove; virnici su se tiskali oko njegove ispovidaonice; strogo je postio – ijo je koliko da živi…
Od davnina se u varoškoj (subatičkoj) i drugim fratrovskim crkvama svečano slavi sv. Antun. Na njegov spomendan crkvu napune njegovi štovaoci, a prid njegovim kipom, s malim Isusom u naručju i komadom kruva u drugoj ruki, mole se i pale sviće njegovi štovaoci.
Kadgod je narod na spomendan sv. Antuna darivo »naše« fratre živinom, najčešće odraslim guščetom, parom pileža, prasetom, jagnjetom i sl. Kod kapije je sindikus (računovođa staratelj) zabilužio ime darovatelja i šta je dao, živinu je puštio u avliju, a već istog dana poslipodne sindius je na dražbi građanima prodo višak darova. Med većim gazdama bilo je i taki koji je darivo tele, ždribe i sl., a poslipodne ga na dražbi kupio natrag.
Po kadgodašnjem adetu oko sv. Antuna je »pao prvi otkos« ječma, počeli su ga kosit, a to je ujedno bio i početak risa (žetve.)
BRŠANČEVO – TIJELOVO: Ovo je blagdan (u narodu se spominje još ko Bršanac, Brašančevo, Brašanac) kad se svetkuje kruv, najvridniji plod ljudski ruku, kojeg je čovik postigo zajedno s prirodom uz izdašnu Božju pomoć. Onda virnici zajedno slave ustanovljenje euharistije, utilovljenog Isusa prikazanog u oštiji iz brašna u breskvasnom kruvu (Biblija NZ Lk 22-19). To je ujedno i potvrda stalne prisutnosti Isusa i posli njegovog uskrsnuća.
Na ovaj kadgodašnji god varoš je bila puna svita, osobito mladi, koji su se skupili da s varoščanima proslave blagdan Tila Isusovog i posli svečane biskupske mise sudiluju u najvećem prošijunu za kojeg su znali naši stari. Taj dan se obično poklopio s lipim vrimenom, podesnim da se svit obuče svečano u litnje ruvo i odilo, divojke su se ponovile novim ruvom za prošijun, a većina i barem jednim litnjim ruvom za poslipodne.
Imućniji su divojku kadgod u starini ponovili lionskom svilom, na dukate joj dodali još po kojeg, a u novije vrime su joj kupovali skuplja ruva od sukna, velura, brokata, žoržeta s utisnitim šarama, a nuz svečana ruva ponovili su je makar s jednim litnjim ruvom s omiljenim sefirom, piketom, krepdešinom i sl. a nuz to su išle i nove cipele i većinom srebrom il zlatom rađene papuče (simbol Bunjevaca je klas žita, s njim su najčešće »radili«, kitili, odivne predmete).
Posli prošijuna mladi su obučeni ko da su »izašli iz izloga«, šetali (korzirali, špacirali) po korzu – od »Sokolskog doma« (posli kina »Jadran«) do »Batinog« (posli »Borovo«) dućana dok su sa strane stala starija čeljad i gledali mlade, svoje naslidnike. Po adetu najpre su se šetali obaško momci, obaško divojke, a posli nikoliko okrećanja momak je prišo divojki s kojom je »pošo« (zabavljo), da se zajedno šetaju, a to je najčešće bio očigledan znak da će se »uzet«, vinčat. Med tolikim mladim salašarima varoščani su se takoreć izgubili.
ADETI NA BRŠANČEVO: Na Bršančevo se ne ide kvasno tisto, jel su virovali da će žito prija vrimena uvenit.
Cvit ljiljana su mećali u rakiju i s njom mazali bolesne oči.
Tog dana su reduše uzele prutić i s njim mišale sirište, jel su virovale da će njim se ocele mliko bolje usirit.
Bilo je čeljadi koji su virovali da na Bršančevo ne triba ist kvasno tisto jel se boje da bi mogo padat led na usive, možda će bit velika žega i da će rad tog bit manje kruva.
Latice ruže kojima je na Bršančevo bio okićen oltar dobre su za ličenje glavobolje, nji su posli blagdana skupili i po potribi kuvali teju (čaj) za lik. g
