Arhiv tekstova
U slavu Duha Utješitelja
Po Gregorijanskom kalendaru osme nedilje posli Uskrsa, (posli puni sedam sedmica) dolazi blagdan Dove – Duhovi, kad se slavi od Krista obećani Duh Utješitelj koji je nakon Kristova uzašašća sašo nad apostole.
Dove su blagdan kojeg su kadgod salašari odredili za god, kad su se mladi salašari skupili u varoš na zajedničku proslavu blagdana, sa virskim i društvenim programom, a posli tog i na provod. Za ovaj god mladi su se ponovili (sašili novo) za crkvu, korziranje i uveče za zabavu, muškarci odilo, a divojke svečano ruvo i makar jedan sefir u kojem će poslipodne ić u goste drugaricama il bližoj rodbini.
Na ovaj god su se mladi litnje oblačili: muškarci u odilo, a divojke u ruvo s levešom. Sefirski leveš su šili kratki rukava. Onda su divojke na Dove oblačile bilo šlingovano ruvo. Od nakita su nosile zlatne minđuše nalik na kovan novac, ponika prsten s križićom, a imućnije su se oko vrata okitile niskom dukata.
KIĆENJE ZOVOM: Za Dove su salašari grančicama zove kitili ogradu, đermu, pendžere, vrata salaša i ostali zgrada. Vrimenom su taj adet prineli u kuće naselja di su okitili pendžere i kapije. Po narodnom virovanju zovom se kite salaš i kuća da se pokaže da je tu dobro došo Duh Sveti. Zova je tribala sačuvat salaš i kuću od dilovanja nečistog duha, imala je posebnu moć, a kad su je trećeg dana Dova skinili, hasnirali su je za ličenje čirova i rana koje teško zarašćivaju. Zovu su mećali i pod krevet da u njemu ne bude buva, te velike napasti salašara.
KRALJICE: Kadgod su se na prvi dan Dova kraljice oblačile u svilu il kumašu, a drugog dana u bilo, u šlingovanu bilu košulju, u mider opšiven zlatnom portom (opšav ruba) i šlingovanu suknju. Išle su bose.
Kraljice su osam curica, od osam do oko šesnejst godina, na glavi nose krunu šarenu od perlica, sa strane nuz obraze visi po jedna pantljika, koje rukama drže zategnute. Na šepici kraljica je i ogledalce koje triba da je čuva od uroka (baš ko što i u dovratku staje triba da spriči višticu da ne uđe unutra, da ne napokosti josagu.) One iđu u paru, a pridvode ji prvi par pridnjaci, drugi par su sabljari, treći su kraljica i diver, a četvrti stražnjaci. Poslidnji u redu je torbonoša kadgod s drvenom sabljom okićenom s više pantljika i lipo štrikanom torbom u koju meće dobivene darove i novce za otpivane pisme. Na kraju trideseti godina XX. vika kraljice je pratio torbonoša s čobanskim štapom.
Kadgod je med kraljicama bio još jedan par – rastavljači, koji su ko i sabljari čuvali kraljicu u sridini povorke, baš ko i pridnjaci i stražnjaci.
Kraljice su posli Uskrsa počele učit pivanje pisama, koje će pivat sokakom, od kuće do kuće. Svaki stih dvared pivaju i na kraju završavaju s »Ljeljo«..
PISME KRALJICA: Bunjevci su kadgod virovali da svaka bola potiče od zli duhova, pa su zato želili da kraljice dođu u kuću il prid kuću, u čistu sobu, ambetuš il u avliju, da tamo pivanjem sačuvaju kuću od neugodnosti. Kažu da je dobro kraljice uvest u kuću jel onda dotičnu čeljad neće bolit glava, a kome kraljice otpivaju pismu virovali su da taj neće bit bolestan, neće ga bolit glava. Ako je kogod odbio kraljice da mu uđu u kuću, virovalo se da mu one mogu nanet bolu, a ako su došle u kuću di ima bolesno čeljade, kazalo se da će dotični ozdravit. Zato su naši stari rado primali kraljice u kuću il da naručili da njim pivaju na sokaku.. U tom svaćanju je velika sličnost kraljica i virovanje Indusa u moć božice Kali. Za otpivane pisme čeljad su kraljice darivali prigodnim darom il novcima. U varoši su čeljad poslipodne sidili na sokaku i kad su naišle kraljice zaustavili su ji i naručili da njim pivaju.
Kad i di je nasto ovaj adet to se ne zna.
Po jednom tumačenju kad su stari Slaveni slavili proliće, buđenje prirode, u pismi i igri su zazivali božicu Ljelju, pa nastanak »naši« kraljica triba tražit ko nasliđe tog adeta.
* * * * *
Bunjevci radu štuju veliki blagdan Dova što se obaško vidi na drugi dan – u ponediljak, kad se u crkvi u Šandoru (Aleksandrovo), u crkvi Marije Majke Crkve, skupi tušta svita na proštenje. g
