Arhiv tekstova

Običaji oko umrlih nisu dostatno zabilježeni, naročito kada je riječ o pojedinostima koje su vrlo značajne za rastanak s pokojnicima. O mrtvima se nerado govori, sjećanja i uspomene blijede, a članovi obitelji zanemaruju detalje te je teško istraživati ovo područje kulturne baštine ovdašnjih šokačkih Hrvata. Naše su se kazivače pokušale prisjetiti kako je to nekad bilo, jer danas su ovi običaji poprilično reducirani, zaboravljeni ili, pak, pojednostavljeni sukladno suvremenom životu. Iz pripovijedanja kazivačica, može se zaključiti da su običaji koji su istraživani u ovom projektu u Baču, Vajskoj, Bođanima i Plavni u velikom omjeru slični, a u nekim segmentima gotovo identični.

 

Crno, šareno i bijelo ruvo

 

»Kad je kogod u kući bio umirući, puno se molilo i zapalila bi se svića kad će izdanit. Ko je stigo zvao bi svećenika za poslidnju pomast. Neko od familije bi opro i obuko mrtvaca, a neki su zvali žene koje su to radile po kućama za naknadu. U kući se postavi u pridnju sobu odar. Molilo se po 15 Očenaša i otajstava i 50 Zdravomarija. U ponoć se mrtvaca pokrije pokrovom. Bližnji te večeri organiziraju ko će sutra šta radit i ko će na sarani šta nosit. Kum je nosio propeće, a kršteni kum križ. Stavljali su se peškiri na križ, na propeće i na barjake. Daća se posli sarane pravila u kući pokojnika. Na povratku s groblja, odma kod širom otvorite kapije, stavi se na stolicu lavor s vodom u koju se metne grumen uglja i peškir za obrisat ruke. Uvik se kuvo paprikaš, a pravile su se štrudle s koječim i obavezno jedna čista, za dušu pokojnika.

Sutra ujutru, nakon sarane, išlo se na groblje, moli se, zapale se sviće i poškropi grob svetom vodom. Onda se opet ide u kuću pokojnika i pojide se što je ostalo od daće. Kad kogod umre u toj se kući pokriju ogledala, a kerove i mačke bi se zatvaralo da ne dođu u sobu di je mrtvac i da ne bi prošli ispod škrinje.

Kadgod se nisu kupovali vinci, već su se pravili od papira cvitovi i stavljo bi se list od bršljana il šimšira, a to bi svaka cura nosila na groblje. Za smrt se spremalo ruvo i pokrov od dereklija. Ako je umrla starija osoba ruvo je bilo crno, a ako je mlađa, šareno. Ako je umrlo dite oblačili bi ga u bilu dereklijanu košulju i plavu kapisu s plavim mašpnama ako je deran, a ako je curica, roznjikave mašne. Pokrivali su ji bilim dereklijanim pokrovom. Za dicu i škrinje bile ofarbane u bilo, kao i za mlade. Te male škrinjice nosile su cure obučene u bilo ruvo. Kad bi umrla cura, obukli bi je u ruvo u koje bi bila obučena da je dočekala bit snaša«, ispripovijedala je Anica Pejčić.

 

Uz vatrogasce

 

Marija Šimunović je dodala još neke pojedinosti: »Sprovod je pratila pleh muzika – vatrogasci. Vatrogascima bi se dalo da odu u koju oće gostionu i namirilo bi im se sve troškove što su pojeli i popili.  U Baču se pravila čista gužvara, bez fila, a u Vajskoj s makom, s orasima i koje čime. Kad se kajalo oblačilo bi se farbarsko ruvo, prvo s naopake strane, a posli s prave. Obuvale su se crne valjane pepule.«

Marica Sotinac iz Plavne se sjeća: « Mrtvac je ležo u kući, u pridnjoj sobi do ulice. Rodbina posida oko škrinje, a sidilo se u svim sobama. Sutradan kad krene sprovod  iznesu škrinju iz kuće, a rodbina klekne i moli se. Izvrnu se stolice na kojima je bila škrinja, a svi se obuku u crninu. Kajalo se po godinu dana. Kogod je za ditetom kajo doživotno. Iz crkve se donesu čiraci, a postolje za škrinju je bilo od crnog drveta. Šestero ljudi je nosilo škrinju. Za dicu su bila nosila i bile škrinje. Četiri cure opravite kao gosponoše nosile su škrinjicu do groblja. Ako dite nije bilo kršteno, zvona nisu zvonila niti je sarana bila javna, a ne bi ga ni svećenik saranjivo. Svećenici nisu saranjivali ni one što dignu ruku sami na sebe«.

Eržika Repa se sjetila još nekoliko detalja: »Za virastovanje se moralo donit astala i stolica od komšija pa i suđa i escajga, jer se nije imalo toliko u kući koliko triba za daću. Tada se sve u kući obavljalo a danas to više nije tako. Na čelu  povorke bi išo kum s križom, propeće, barjaci, vinci, ako ji je bilo, onda svećenik i pivačice, pa čiraci i muški što nosu škrinju. Za škrinjom su išli najbliži rodovi a potom ostali. Posli rodova idu prvo muški a za njima žene. Kod  rake bi pivačice pivale Tilo moje spusti se, u grobnicu lađanu. Prve nedilje nakon sarane, posli užine, ide na groblje sva rodbina molit i posvetit grob svetom vodom. Dok se kajalo nije se išlo na veselja nit se šta slavilo. Žene su obavezno nosile povezane crne marame.«