Arhiv tekstova
Nema više Stipe
Bać Iva je vi dana nikaki kaki još nikad ni bijo. Jedva i uzme koji zalogaj, a vode pije priko svake mire. Jako je tužan, tako je bijo još samo ka su saranili pokojnoga dadu. A kako i ne bi bijo, u nedilju bijo ukop njegovomu velikomu pajte, tamburašu Stipi. Istina, Stipa bijo dvanajst godina stariji od njega, al ji zbližilo no što su zajdno radili. A ruku na srce, Stipine godine baš i nisu za umiranje, istom prošo sedamdesetu. A poslidnji dvanajst puno toga su prošli. U isti dan su stupili u društvo koje su nosili u srcu. Stipa je sviro u tamburu, kasnije se do i na crtanje. Bać Iva najviše trukovo. Društvo bilo mlado, istom se te godine stvorilo. Znali su ko su i šta su, to su i natrukovali u imenu. Znali su nosit šešir i pokazat šta su to oduvik radili njevi stari. Slušali su pripovičke dida i baka, gledali kako stariji cigru i učili mlađe, pa bome, to lipo prikazivali i drugima. Zoti dvanajst godina i navandrovali su se. Cigrali su se i to u ljopa, gaća i pulanki i na moru i u brda i u selu i u varoši i u ve države i u drugi. I nji dva su nikako uvik bili jedan blizu drugoga, uvik su imali nikakoga divana obaška. Prvač jim društvo bilo kod Gospe, tamo i noćili, nji dva su dilili sobu. I ispripovidali se. Ispripovidali se ko nikada, ko da su znali da će jim to bit poslidnje. Voljijo se Stipa divanit o svačega, najviše o paoršaga i o politike. Taj put ne. Istina, bilo malo divana i o toga, nije da ni, al se najviše raspripovido o njegovi cura. »Jeste da su posvršavale velike škule i jedna oma dobila posla, a vada će skoro i druga i to u varoši u koje su i škule svršile. Samo, nikako bi više voljijo da otidu što dalje od ve države. Vidim ja da u varoši, a i tamo di radu, baš i nisu na cine sprom svoje škule, da bolje prolazu ni što su se na vrime ujavili u koikake partije, a najbolje ni koji su ošli međ ve što vladu«, otvorijo mu Stipa dušu. Bać Iva ni zno šta bi mu odvratijo. Puno put je, još zovoga zadnjega rata, na svoje kože ositijo da ni lako bit drugači, a vidi da su još i danas dica o drugači isto tako drugača. »Stipo moj, ne znam šta bi ti reko. Vo što divaniš za tebe i tvoje cure, mene istom čeka. Pravo da ti kažem, ne bi ni ja baš voljijo da ostanu tude. Vidim da svako ko se krenijo malo dalje, živi puno bolje neg mi što tvrdoglavo ostajemo. Jeste da je lipo ka otidemo očistit grobove naši stari, al š druge strane, ope, ti grobovi nam neće kruva zaradit«, odvratijo mu je. Teško su izdanili obadva, još se malo divanili od politike, pa su tako i zaspali. Sve mu to proletilo krož glavu dok je prid lisom molijo poslidnji očenaš za pajtaša Stipu. U grlu ga steglo ko da ni mogo progunit gomboc, a ka je krajičkom oka pogledo ženu i cure za lisom, otkačila mu se jedna teška, muška suza. I eto, vi dana nikako da dojde sebe.
