Dana 19. ožujka sićamo se svetog Josipa, zaručnika Blažene Divice Marije. U kršćanskom svitu je ovo jedno od najomiljeniji imena, a kod subatički Bunjevaca je poznat još i ko: Joco, Joja, Joka, Josa, Josica, Joso, Joškica, Joško, Joža, Jožika, Jožo, a kod žena: Josipa, Joca, Jocka, Joza, Jozefa, Jozefina, Pepa, Pepica i Pepika. Bogatstvo oblika ovog imena samo u Bunjevaca pokazuje koliko je sveti Josip ko svetac omiljen u kršćana.
SALAŠARSKI POSLOVI: Oko svetog Jose, zavisi kako je bilo vrime napolju, kadgod su se salašari okanili večernji komšija-nja čim su se mogli bavit poslovima koji priliče tom vrimenu. Dani su bili sve dulji, dosadilo njim je zimsko plandovanje, latili su se poslova koji priliče tom vrimenu.
Čim je zemlja u žitištu promanila (prosušila) da se po njoj moglo ić, a da se ne ugazi i stvrdne, salašari su se latili da skupe čukanjice. Kadgod su zaprežnim plugovima zemlju pod žito orali pliće, blizo dvadeset ceni, zato nisu uspili plugom zaorat sve čukanjice, a da izorane ne bi smetale risarima u risu skupili su ji dok se ne mož naudit žitu. Manji dio čukanjica su izložili pod katlanku, a priostale istresli u najbližu do-ljaču litnjeg (zemljanog) puta di su ji konji s kolima istrli. Čuka-njice su skupili da risarima ne smetaju u risu, jel ako je risar prid sobom ne bi spazio zamanuta kosa bi na njoj odskočila, mogla bi ga ozlidit il bi je nabo na vrv pa bi s prljom izmrsio pokošen dio žita i dok to ne bi odmrsio zadržavo bi se u radu. Da nesmetano mož kosit žito njiva je morala bit ravna, a ako je zaostala koja grudva zemlje usitnili su je lančanom branom u drlja-nju žita posli skupljeni čukanjica.
Kadgod su oko svetog Jose zemljoradnici počeli radit veće poslove na zemlji za prolićno sijanje, izvlačili su đubre iz korlata i zaoravali ga na njivi di će obavit prolićno sijanje i sadnju ratarski usiva.
Stanarice (ženske koje rade poslove napolju) su se najviše starale oko odranjivanja pileža: nasađivale su kvočke, sadile zelje u bašči, mazale krečom kokošinjac i kulače (okrugli uvis ziđan kokošinjac).
KRESANJE I VAĐENJA DRAČOVA: Do svetog Jose salašari su potkresali mlade dračove, a osušene povadili. Malte ne svu ogradu su opsadili izdancima drača, baš ko i sva podesna mista u ledini i avliji salaša. Drač su potkresivali, zapravo otpilavali mu dolnje grane, tirali ga da raste u vis, ostavili su mu vršne grane krošnje. Potkresan drač je svu snagu rasta tiro u vršne grane da narastu dulje i da šire krošnju na visini od oko tri metera i višlje. U šumi su dračovi gusti di dolnje grane odbacivaju samokresanjem i taki rastu u vis. Dračove su kresali pilicom, nikako sikiricom kojom bi na mistu otkresane grane deblo ostalo ozliđeno i drač bi tamo vrimenom počo trunit; to bi ga usporilo u rastu, deblo bi oslabilo, na tom mistu bi ga začas polomio jači viter.
U ovo vrime su vadili i osušene dračove na starovinski način. Deblo su u korenu opkopali, bočne grane korena prisikli sikirom u dubini do oko podrug-dva metera, a katkad i dublje ako je veći drač. Kad su prisikli deblje bočne žile i naišli na tanje, kopanje su nastavili prema sridnjoj glavnoj žili, koja raste uspravno doli u zemlju, ko zna koliko duboko. Da se okane kopanja u krošnju su zabacili čekljun svezan na kraj vrengije. Iz veće duljine nikoliko ljudi vuklo je krošnju prema sebi, a čovik u jami je probo sikirom doprt do glavne žile i ako je uspio prisić, drač je pao na zemlju. Često njim ovo nije pošlo iz prvog probanja, pa su nastavili dublje kopanje dok nisu spazili da drač popušta, da tanje žile ne mogu odolit vučenju sa strane i drač se strovalio na zemlju.
Naši stari su sve poslove radili u čisto pa su i izvađen drač raskomadali: panj i sve grane s debla su otpilali, a ostavili netaknuto deblo, koje će vrimenom ishasnirat za štogod korisno. Da bi što lakše izašli na kraj s panjom, njeg su kod jame iscipali i isikli na sitne komade, dobar je samo za ogriv, a najlakše se cipa dok je sirov. Jamu su zavalili i čekali da na proliće niknu mladi izdanci. Po tom di je koji niko i koji će bit najpodesniji da ostane tog su ostavili, jel izdanak iz zaostalog korena ima života i tušta sitni žilica koje ga obilno rane, zato brže napriduje od posađenog drača.
Dešava se da med dračovima naraste i po koji čičkan koji je pun sitni bočni žila ko da je dud. Njeg je teško opkopat, ne mož redovno u zemlju zabost ašovom od tušta sitni žila, a ni žile prisić sikirom jel je med njima tušta zemlje. Vađenje čičkana namuči ljude i triba bar dvared više vrimena i svakako znoja za njegovo vađenje neg za vađenje običnog drača.
