Arhiv tekstova

Trska (lat. Phragmites communis Trin) – po svitu je ima tušta i hamade svudan, i to oko četrdesetak feli (vrsta). Trska koja najviše raste u našem kraju hasnirala se za pokrivanje krova, ali i za druge namine.

Nikoliko primjera za čeg su još naši stari hasnirali trsku: 

* za ogradu ambetuša i tanki zidova (ketrenac), koji nisu nosili teret, napravio se drven kostur (bondruk) kojeg su s obadvi strane umazali mazom (blatom) i spolja krečom;

* od nje je napravljena vođica za sijanje maka, peršina i drugog sitnog simena. Iznutra su debljim drotom izbušili skramu na članjkovima stabaljike, napravili civ kroz koju su ovlaš prstom u brazdicu propuštali zrna koliko su tili;   

* još i danas se da vidit na peci da podiko prodaje od kunine (ko paperje fine drške prašnika u cvastu) metlice za skidanje prava i paučine sa zidova;

* kroz iznutra izbušenu trsku pili su vodu iz kane, čobanje i sl.;

* od trske su pravili »svinjarsku bricu«, nož, da s oštarijom mož sić kruv, slaninu i sl., a na vr se mož zabost komad kruva i zamakat u kiselnu i sl.;

* gajdaši su od trske pravili pîsak za gajde;

* karaba je sviraljka od trske. Nju su u pripovidanju i pismenu prikazali: 

 –  Ivan Moravčić Janika i druga dica su od visoke i deblje trske pri dnolu ocikli komad duljine oko trideset pet centi, iznutra je izbušili i na dolnjem dilu najednako probušili šest jamica. Na dilu kojeg će mećat u usta zasikli su pîsak i napravili sviraljku nalik fruli;

 –  glumac Gabor Egreši (Egressy 1808.-1866.) na glasu po ulogama iz Šekspirovi dila, na scenama u Pešti, Beču, Minhenu i Parizu, posli predstave Hamleta u Subatici 5. veljače 1857, karabu je opiso: 

– .. »Frula od trske taka je ko pikolo bočno u nju duvaju kao u flautu, a prave je pastiri sami od trske tanke ko mali prst. Zvuk joj je iznenađujuće prodoran i prijatan. U klaviru nema toliko promena zvuka koliko je iz ovog, malog instrumenta sa šest rupa vešt majstor uspio da dočara.« (PČESA Novi Sad 2002., esej Salaši, str.36.);

– etnolog Milovan Gavazzi spominje da su stari Slaveni u prapostojbini svirali na karabi, na dvi civi od trske, nalik crnogorskim diplama (M. Gavazzi – Vrela i sudbine narodnih tradicija, str.23).

– Matija Dulić u Đurđinu na salašu pod dolom spivala je čar sviranja na karabi u pismi:

 Karabaš 

Od trske je napravljena ta svirala stara,

starom čiči ta karaba srcu radost stvara, 

dal’ se kome sviđa svirka on za to ne mari

uspomene iz mladosti odsvirat će stari. 

. . . 

(»Rasuto vlaće« – Pjesme – Hrvatsko književno društvo Sv. Ćirila i Metoda Zagreb 1988.)

* Izlomljene i tanke niske stabaljike trske koje nisu mogli ni za šta drugo hasnirat nji su izložili u banja peći. 

* Siromašnija čeljad su liti vilama iz vode vadili busenove iz koji više nije rasla trska, na suncu ih osušili i hasnirali kao dobar ogriv u banja peći. Od vađenja busenova bila je hasna i gazdi dola jel su se na mistu izvađeni busenova mogli širit novi izdanci trske.

* U mladim izdancima, zelenim stabaljikama trske ima škroba i šećera, pa se mogu hasnirat i za ljucku ranu. Ocičene stabaljike su osušili na suncu, samlili i ovo brašno dodavali u brašno od žita za zakuvavanje kruva, u kojekake kaše i sitna tista (peciva) čime su njim poboljšali šmek.

Od zeleni stabaljika se kuvala čorba.

* Kad je govedar na strniki napasivo marvu pod dolom moro je stat izmed rita i marve da spriči goveče, koje je ostilo čar mladi izdanaka i šećera u njima, da ne utrče u trsku jel bi to bila veklika patalija. Govedar bi moro iz daljeg zakoracit u rit, pa iznutra istirat goveče. Usput bi izlomolili tušta mladi stabaljika, zauvik ih upropastili, a na noge govečeta i govedara bi se navaćale pijavice koje bi morali što prija poskidat da ne sisaje krv, a to je dodatna nevolja.

Itd.