Arhiv tekstova

Kad su Bunjevci došli u ovaj kraj ne zna se da l’ su doneli i vinovu lozu i naviku pijenja vina, no to se nagađa iz pripovidanja stariji. Na nagađanje upućuva i adet obrednog pijenja vina, kakog osim bunjevački Hrvata ovom kraju nema ni jedan drugi narod. Po pisanim tragovima zna se da su naši stari ode počeli sadit vinovu lozu i to najviše kevidinku i kadarku, a dobrim posli i slanku, plamenku, rizling, krajader i druge sorte. Vinogradi su se najprija sadili oko salaša i naselja. Bunjevcima je ljubav pijenja vina zabavio (prigovorio) Ivan Antunović: »Jedna ipak ljuta bolest Bunjevce mori, a ta je, što ne ljube staro vino, nego ga još sve kao novo popiju«. (»SLAVJAN«, Kalača, 1875.).  

Vinograda je bilo i oko naše varoši. Od starije čeljadi znamo da su kadgod vinogradi bili čak u južnom dilu današnjeg Prešernovog sokaka, a otaleg otprilike do Palićke mlake, skoro do početka kraja današenjeg Masarikovog sokaka, do gvozdeni putova za Beograd i Crvenku i oboda Senćanskog groblja. Veliki vinogradi bili su i na gredi oko Bunarića nuz put prema Senti. Tamo je bio vinograd i Tome Tikvickog (1866.). On je pokazo svojoj unuki Kati Stantić-Tikvicki di je bio njegov vinograd, kojeg su hasnirali još i u osamdesetim godinama XIX. vika, dok ga nije uništila pošast žiložder (filoksera). Bilo je i drugi vinograda u crnjevini subatičkog atara.

Kad je filoksera uništila vinograde, naši su stari su friško pribortali tu nevolju. Uvirili su se da ta buba ne mož naudit vinovoj lozi u pisku. Počeli su sadit nove vinograde u pisku od Kunbaje (danas Skenderovo) priko Kelebije do halaški vinograda. Posli Prvog svickog rata moj dida Ilija u Đurđinu, posadio je vinograd u crnjevini bašče salaša. Osto je sačuvan do rušenja salaša, do početka šezdeseti godina XX. vika. To je znak da je filoksera vrimenom nestala u našem kraju.

U vinogradu od odgrćanja do zagrćanja vazdan ima posla, kako kaže izreka: »Loza voli lad čovika«. Salašari iz crnjevine s malim vinogradima u pisku radili su svake subate, a u vrime risa (žetve) radili su ga stariji i mlađi salašari koji nisu bili za poso u risu. Rano ujtru posidali bi u kola i očli u vinograd i radili do mraka. Ožuljali su ga, okačovali, a ako je tribalo i polili modrim kamenom (bordovskom čorbom). Spadanicu sa voća su skupili i do kraja dana vinograd doveli u red da u njemu nije tribalo poslovat do druge subate. 

Lozu su salašari sadili pomoću sersama »papak«, u redove široke do jednog metera, a čokot od čokota na oko pedeset centi. U redu, izmed vinove loze, sadilo se voće pa je većina vinograda bila skoro pokrivena granama voćaka. Jedan od poslova u vinogradu je i svezivanje lastara loze. Za to su se kadgod hasnirali tanki prutovi vrbe podesne za pletiva ili su s nakvašeni stabaljika konoplje najpreg svlačili koru i nalik na uzicu uvrtili je. Te su niti svezali u snopiće i uspravno obisili u čardak,pa su ih u proliće osušene kao uzicu hasnirali za vezanje lastara loze. Posli Prvog svickog rata počela se uvozit rafija pa se ona sve češće hasnirala, vrlo je podesna za taj poso i friško istrune u pisku jel je nit raslinja.

Vinogradari su se paštrili da vinograd orizavaje u vrime uštapa, jel su virovali da će njim onda i bobice u grozdu bit krupne ko i misec u uštapu.

I moj dida je u Tavankutu imo oko tri motike vinograda, a radili smo ga subatom. Ako se trevilo da je godina bila manje rodna, dida je dokupio grožđa da svu burad napuni vinom, koje nikad nije doteklo do novog vina.