Arhiv tekstova

Ima pripovidaka da su se bećari i lopovi uvukli u salaš i orobili čeljad tako da su potkopali temelj ili prokopali nabijanicu i kroz jamu ušli u sobu. U to je teško povirovat jel to iđe s bukom, a tribalo bi tušta vrimena da se iskopa jama u godinama (o)sušenoj nabijanici, koja se zna toliko svrdnit da je u nju teško utuć i gvozden klinac, a kamol je sić ašovom ili sikirom. Ko god je širio taku pripovitku nije spominio di se i kome se to desilo.

Provalu su ritko, najbrže i najlakše, makar i sa velikom bukom, friško obavljali bećari velikom sikirom kojom su razvalili iz ambetuša vrata u »kuću« , pa se onda obračunali unutri s čeljadima. Ni lopovi i dotiranice nisu bili neuki u svom poslu su se nisu dali vidit. Najprija su izvrebali koliko i kake čeljadi ima u salašu, pa kad su bili cigurni da će se za dana ili noćom moć uvuć u špajc, pododžak i dr., latili su se posla. 

 

Naoružani bećari 

 

Salašari su najviše zazirali od naoružani bećara, koji su desetinama godina harali po pustarama i u salašima samo kad su bili cigurni da imaje novaca ili kad su se okomili na dobrog konja. Dokaz o zloćudnim bećarima čuva se još i danas u tavanskim vratima Gabrićevog salaša na Verušiću. Bećari su zahtivali od salašara da otvore zaćuskijana vrata, a kad ih nisu poslušali, bećar je iz karabina puko kroz vrata u salaš. Na to se baćo, vojnik na urlaubu (dopustu), rasrdio i iz kuće kroz vrata karabinom puko napolje i nehotice pogodio jednog bećara. Ranjenika su drugari poneli i kad njim je putom izdanio ostavili su ga u ravni, di je nađen. Na vratima u daski se još i danas vidi trag metka bećara i trag metka iz baćinog karabina (događaj je opiso svećenik Antun Gabrić u knjigi Čudan jendek).

Salašari su zazirali i od naoružani logoša, vojni dezertera. U našem kraju bilo ih je 1849., posli bitke na Kapunji, koji su se najprija otisnili najbližim salašima u Stantićevom šoru đurđinske pustare. Iako nije bilo tušta otimačina s oružjom, nikoliko zlodila naoružani logoša sačuvano je u pripovitkama. Zato se još i danas čeljad sićadu pripovidanja o zlodilima vojnika brez vlasti nad njim, kad je s puškom u ruki dilio pravdu pa još kad je bio gladan. Dilenje pravde puškom i ubijanje ljudi da druge poplaše, od 1849.  pamte ih još i danas podikoji Đurđinari, u Stantićevom šoru (ubijanje čovika) i Prćićevom šoru (zapaljena volarica s govedima). 

 

Logoši

 

Prid kraj Prvog svickog rata pojavili su se i logoši. Na bižanje ih je potaklo naziranje kraja rata i rasulo Austrlo-Ugarske države ali i revolucija u Rusiji 1917. Zato je najviše logoša bilo 1918. godine. To su većinom bili Slaveni kojima nije stalo do rata, pa su se u uniformi i brez isprava otisnili svojim kućama. Da ih na putu i u uniformi ne uoči vojna patrola ili tolaši (žandarmi), išli su dalje od putova, krajčili naselja, šunjali su se kroz visoke kuruze i ulazili u salaše di su kuražniji iskali ist. Med njima je bilo i koji su krali, pa čak i otimali ranu. Logoši se ne pamte po zlu jel nisu imali oružje.

Lopovi su najčešće tiskali u usamljene salaše, al su osobito u tim salašima tušta imućniji salašara bili lovasi, imali su pušku s kojom su se i sa slanom patronom iz nje branili od lopova i dotiranica (o učinku soli iz slane patrone pripovido mi ing. Dervisje Viktor kad je kao čavrgan u mraku zašo u tuđ bostan [u Odesi-Rusija]) i bio ispraćen slanom patronom.  

Med lopove su broje i dotiranice koji su se šunjali po pustari i iz narasli kuruza osmatrali ravan ili obližnji salaš. Kad bi štogod uočili podesno za krađu to bi spapčili oma ili ošacovali kad je za to bolja prilika. Klonili su se ušoreni salaša jel se napolju kogod vrzmo, radio štogod, a i po salašima je bilo tušta vašaka, pa kad se jedne vaške uzbune, na to i drugi naćule uši, pa i zalaju, a njevo lajanje razaznavaje salašari.

Od lopova i dotiranica svi fela, salašari su se čuvali sa tušta vašaka. Kadgod su od konjokradica košaru ociguravali u dovratak uglavljenom jednom ili dvi ćuskije na zaključavanje.