Arhiv tekstova

Čarde su mijane nuz putove u ravni, često i di su se sikli važniji putovi med pustarama. To je malo veća zgrada s velikom sobom za goste, a do nje su jedna ili više soba i kujna domaćina. U avliji je malo veća staja s košarom barem za četri konja i misto da iza konja di na slami ili sklepanom krevetu mogu prileć čeljad. Obično je pod istim krovom i staja za gazdin josag, a malo dalje svinjak, čardak, guvno... U avliji su bile šupe, zakrilja od rđavog vrimena za konje sa kolima. U nju su svraćali odmorit konje, ali i čeljad koji su tabanali. Po adetu ako je na kolima bilo žena i dice njima nije misto u mijani, nisu salazili s kola (po sićanju mog dide Ilije koji je svraćo u čardu).

U gostinskoj sobi s nikoliko astala, uveče su svitlile oskudne lojanica ili kamenica ili svitlom izdašniji fenjer, pa i lampaš. U podikojoj čardi našo se i svirac, najčešće gajdaš, digdi cimbalmoš ili guslaš (violinista) tabanaš, koji su po volji goste dvorili svirkom i pismom. Gost je mogo pit vina, sode ili rakije na fićok i poist: s mašćom namazan, posoljen i popapren komad somuna ili švapski paprikaš, posoljen i popapren kruv. I na jedno i na drugo ilo nuz gegu se dobro skliza vino, a poplaši glad. Kog je uvatila noć, a ni se tio otisnit na put ili ga mu pričilo vrime, mogo je prinoćit u čardi. Noćivalo se na slami u košari, a ko je išo na kolima imo je di ispregnit konje.

Čarde su bile važne puku. U njima su se mišali ljudi i minjale visti šta ima novog. Čim je kogod prikoracio prag iznutra su ga pogledali makar ispod oka i ošacovali valjal s njim započet divan. Onda je dosta bilo da se čovik nađe s čovikom pa su već po tom i poznati, toliko je dosta za divan. Čim su iz drugog kraja, makar i iz iste pustare, cigurno imadu šta kazat: kako je ponela litina, koliko je palo kiše, šta se desilo što triba drugima ispripovidat i sl.

 

Bećari i čarda

 

Bećari su u čardu svraćali doznat šta ima novog, a najčešće su njim čardari i još više čardarice bili zakralnici. Bećari su bili na velikom glasu do malo posli Prvog svickog rata. To su odmitnici koji su s manjim bandama harali po pustari. Jašili su dobre konje da bi lakše izmicali tolašima, žandarmima, čuvarima reda u pustarama. Obično su od doušnika ili u čardi načuli da je kogod prodo štogod vridno: josag, žito, dio tala i sl., bacili bi oko na njeg i kad su ga izvrebali i ošacovali svoju nadmoć, smislili su kako će ga opelješit. Ostalo je sačuvano u pripovidanju da su bećari od mijandžije doznali vridne obavisti, pa i na koju stranu su očli tolaši. Zato su s njima bećari bili udobro.

Od druge polovice XIX. vika do posli I. svickog rata, bećari su harali i po subatičkom ataru u ravni i med salašima. Na najvećem glasu bili su Roža Šandor koji je haro po sjevernom dilu atara i uzduž i okolo puta »Bećar atar«  (put Baja-Senta tj. Dunav-Tisa), koji popriko siče subatički atar s najmanje salaša. Ništa manje od Roža Šandora poznat je bio i Anđal Andraš–Bandi koji je haro po dolnjaku atara, u salašima oko Čantavira i okolo Bačke Topole. (Po njemu je ajzlibanu [vozu] na putu Subatica-Crvenka puk nadio ime Bandika.) 

Da se obrane od bećara, vrimenom su u salašima najprija pravili puna (cološka) drvena vrata na »kući« (sridnja odaja), kudan se samo išlo u čeljacki salaš. Vrata su za noć ociguravali ćuskijom, priko dovrataka uglavljenim drvenim ili kovanim ojačanjem. Dosta nji su uveče u »kuću« uneli veliku sikiru ili nikoliko vila za nužnu obranu. Pendžeri su ocigurani u zid uglavljenim gvozdenim rešetkama.