Širom Vojvodine
Materice – posebno iščekivan blagdan
Rodni salaš Jelisavete Kujundžić u Kujundžićevom šoru u Maloj Bosni, a sada i kuća u subotičkom naselju Ker, za kršćanske su blagdane bili, a i danas su prepuni i prebogati dječjim smijehom i radošću. Rođena u obitelji s 15-ero djece, potom mama njima troma, a sada majka 11-ero unučadi (10 djevojčica i 1 dječak) i pramajka četvero praunučadi (2+2), nije mogla poželjeti više od tolike ljubavi i prisutnosti svojih najmilijih za obiteljske blagdane. A svi oni, svake večeri za Materice, ispune joj kuću, no prije svega njezino srce.
Faljen Isus, gazdarice...
Na njenom rodnom salašu posebno se štovao blagdan – Materice.
»Materce su se jako iščekivale u našoj obitelji, sve se pripremalo dva-tri dana prija. Otac je donosio sve što triba za ovaj blagdan – jabuke, orasa, koje smo sve imali svoje. Posebno se čekalo ko će ujtru prvi mami čestitat Materce. Mama je sve nas darivala i to je bilo maramica jel čorape, al to je nama bilo veliko štogod. To se onda nije tako lako kupovalo, jel to je bilo posli rata. Moja mama, koja je rodila nas četvoro (tri sestre i brata), umrla je jako mlada. Tata se opet oženio, al ona je bila stvarno mama svima nama, nikad nije kazala mom ocu – ta tvoja dica, svi smo joj bili isti, prema svima se jednako ophodila i svu ljubav je utkala u nas. I zato smo jako volili Materce«, prisjeća se Jelisaveta Kujundžić.
Tu je ljubav potom prenijela na svoju djecu, unučad i praunučad, pa je tako svi oni svake godine posjete na ovaj obiteljski kršćanski blagdan.
»Na taj dan mi dođu uveče sva dica, unučad i praunučad i darivam i. To bude puno smijanja, divana, podsićanja kako su kadgod dolazili kod nas na salaš u Malu Bosnu, a sad sam svima bliže otkad sam u varoši. Darivam i kad svi budu na okupu, u vrećicama s crvenim il plavim mašnicama dobiju jabuke, orase, koji slatkiš, a dobiju i malo novaca. Još mi dolazi i od moje sestre Doce sin Ivan, koji kaže – na Materce se mora ić kod teta Lize, a pokadgod dođu i njegovi sinovi Marin i Krunoslav.«
Kod bunjevačkih Hrvata Materice se čestitaju sljedećim riječima:
»Faljen Isus, gazdarice,
čestitam Vam Materice!
Ja sam došo priko mora,
da mi date malo ora.
Snašla me je strašna muka,
da mi date i jabuka.
Vidio sam i ovaca,
da mi date i novaca.
Napolju je zdravo zima,
molim jednu čašu vina!«
Nakon čestitke gazdarica odgovara: »Navike faljen bio! Fala, živi i zdravi bili!«
Sveta Luca i Božić
U utorak, 13. prosinca, je blagdan Svete Lucije, kada se po hrvatskim narodnim običajima sije žito, a teta Liza dijeli s nama sjećanja i o njemu:
»Kad će doć Sveta Luca, mama nas pošalje na tavan da skinemo žito, pa manja dica onda poizvlače travu, kukolje, a krupnije i lipče žito mama opere, pokiseli ujtru i do doveče tako stoji u vodi. Onda se odlije ta voda i vlažnim krpama se pokrije to žito. Kad žito počme klijat, otkrije se i više se ne pokriva već se svaki dan ujtru i uveče samo malo poprska vodom, a do Badnjeg dana lipo izraste mlado žito. Danas to žito sijem u male plastične posude jel šolje, a kadgod smo ga sijali u porcelanske posude, koje su služile samo za tu priliku. Inače, štogod žita posijem i malo prija Sv. Luce, što će mi bit za groblje za Oce jel dva-tri dana prid Badnji dan. To mlado žito, što je simbol života, meće se pod božićnu granu«.
Za Svetu Lucu su se vezivali još neki narodni običaji:
»Sveta Luca se smatrala ženskim svecom. Onda se nije smilo šit, prat, žuljat na pralju u kortu, to je bio težak poso. Obično se taj dan zakuvavalo tisto na zlatnu čorbu od kokoške, morkače il pivca, siklo se mamuzom da budu lipe kockice, što će bit za prvi dan Božića. Tog dana se nije smilo ništa uzajmit, jel se kazalo da se na Sv. Lucu iz kuće ništa ne triba davat, a to važi i za Badnji dan«, kaže Jelisaveta, a prisjeća se i proslave Božića na salašu:
»Za Božić je kod nas bilo jako svečano. Onda se još nosila slama unutra. Mama što je pripremala za večeru, to je svima nama bilo jako lipo. Znala je pivat sve božićne pisme pa smo i mi s njom pivali. Prid večeru se zajednički molilo, otac je bio prvi koji se prikrstio, i svi zajedno smo se pomolili. Za večeru se io gra s maslom, onda nije bilo ribe ko danas, već tisto s makom, tisto sa sirom, kompot od suvi šljiva. Kad smo imali vinograd, ostavljalo se grožđe pa se i ono uduncovalo – odsiče se s čokota grožđe tako s granom, to se zvalo evenka, koja se digla na tavan i to se za Badnje veče skine doli i ide se ko da s loze bereš grožđe. Bilo je i slatkog vina. Uveče su bile vašange, to se tako malo nakomedijaju, al mi nismo tako išli, više su kod nas dolazili«.
O životu na rodnom salašu
Jelisaveta Kujundžić rođena je 1938. godine, a na svom rodnom salašu živjela je sa svojim suprugom do njegove smrti, 2001. godine, kada se seli u Suboticu. No, i danas se vrlo rado vraća mislima u svoje djetinjstvo.
»Živili smo u slogi. Otac, koji je bio zemljoradnik, bio je glava kuće, staro se da uvik ima i ruva i kruva. Teško je bilo posli rata, al vrimenom se to razvijalo, dalo se zaradit, al svi su morali radit, i mali i veliki, ko je šta mogo. Mi starije sestre smo pomagali mami dok dica nisu poodrasla. Pošto nas je bilo toliko dice, išla sam na tečaj za šivenje da naučim šit raznu garderobu. Imali smo majkinu mašinu i ja sam šila na njoj svima, a onda malo još i komšiluku i rodbini pa je došo i koji dinarčić za to. Starija sestra je radila s ocom, sve poslove na zemlji je znala, a mlađa sestra je više radila oko josaga«, priča teta Liza.
Nedjeljom se išlo u crkvu, a za blagdane, svece i godove odlazilo se u varoš.
»Svake nedilje se išlo u crkvu, a onda prid užnu tata pita nas starije kako je bilo evanđelje. Onda mi muc-muc, jedna kaže jedno, druga drugo, znali smo štogod kazat, al nama koje smo bile velike nije bila baš tako pamet tamo da slušamo sve, mi smo gledale u naše drugarice, komšince, al eto štogod smo i zapantile. U varoš smo išli s roditeljima za velike blagdane (na Velik petak u Staru crkvu, na Kalvariju...) i svece (na Svi svete na groblje), a kad smo bile divojke, išle smo same kad su bili godovi – na Cvitnu nedilju smo išle u crkvu, na Korzu, al nismo išle na zabave, onda na Markovo, Bršančevo, Dove, na Veliku Gospojinu. Kad smo išle same, išle smo seljačkim kolima i obično je moja sestra Janja dekala, a mama nam je za ispod nogu, kad je bila zima, ugrijala ciglje i ogrnile smo se opaklijama. Sićam se da smo jedared na Tri Kralja pišce išle do varoši nas pet-šest divojaka iz šora. Svečano ruvo koje smo oblačile bilo je kod očeve mame u varoši (svako je imo svoj orman) i ona nije dala da se ono odnese na salaš. Tako da smo se mi oblačile kod majke«, završava svoju priču Jelisaveta Liza Kujundžić kojoj, kao i svoj ženskoj čeljadi koja slavi, čestitamo predstojeći blagdan – Materice.
I. Petrekanić Sič
