Istina na ritko, al bilo je i takog da je nesavisni virovnik privario neupućenog dužnika, nije mu rastumačio šta je veksla (minica) i da po njoj zajam mora vratit najdulje za 90 dana i šta ga čeka ako ga cilog ne vrati u tom vrimenu. Obično se taki virovnik mrsio (nerazgovitno tumačio) kad će mu morat vratit zajam, ko na priliku: vratiće mu posli risa (žetve), možda kad proda josag na vašaru el mu je zamazo oči kakom nejasnoćom.
    Katkad se dešavalo da neuki dužnik nije bio na čisto šta ga mož zadesit ako dug na vekslu ne vrati na vrime, jel ga brezdušni virovnik u to nije uputio, obmanio ga. Ko je tako prošo i uzajmio novce prid početak risa nije računo da će mu rok vraćanja isteć prija neg što dobije novce od ovršenog žita, a zemljodilcima se nije isplatila prodaja »zelenog« (nepokošenog) žita el kako su kazali dok je još »na nogama«, ritko je kogod prodavo tako žito. Nepokošenom žitu je cina uvik bila daleko niža od cine ovršenog žita.
    U proliće su zemljodilcima bili najnužniji novci, a kad je kod zajma u proliće na vekslu rok vraćanja istico na kraj srpnja el u prvoj polovici kolovoza, žito nije mogo unovčit, ono je bilo u krstinama (složeno na njivi) el u kamari.

AŽURNI SUDOVI: Sridinom druge polovice XIX. vika, kad je već bilo razvijeno tržište u kojem se gazdovalo po nepisanom zakonu ponude i tražnje, ondašnja Poštanska štedionica je na uložen novac plaćala godišnju kamatu od 3,5 posto, piše u listu »Neven« iz 1885. godine, što potvrđuje da je onda opadanje vridnosti novca bilo vrlo malo – gledano današnjim očima. Po tom se da pritpostavit da su s približnom visinom kamate poslovali i u zajmu na vekslu. U to vrime najčešće je virovnik dužniku kamatu na zajam odbio unaprid, pa je primerice na dug od 1.000 forinti ugovorenu kamatu unaprid odbio zapravo dužnik je potpiso minicu na 1.000 foritni, a virovnik mu je isplatio taj iznos umanjen za kamatu.
    Kad je izašlo vrime vraćanja zajma po veksli, a dužnik ga nije vratio, virovnik ga opominio da mu vrati dug, a kad dužnik to nije obavio virovnik je kod suda pokrenio prinudnu naplatu, protestiro je vekslu. I onda je, a i danas u zemljama di je slobodno tržište, sud najdalje za nikoliko dana rešio tužbu po veksli. Sud je najpre opominio dužnika i dao mu za kratko vrime vrati dug, a ako ga nije mogo vratit sud je od dužnika za virovnika dug naplatio prodajom zemlje, ako je tribalo i salaša, na doboš (dobošom su oglašavali dražbu i važne visti). Sud je prodo toliki dio imovine dužnika da je virovniku vraćen dug i naplaćeni veliki sudski troškovi. Na to je obično bio spreman brezdušni virovnik koji je skoro uvik imo svog povirenika da s njegovim (virovnikom) novcima kupi zemlju na dražbi budzašto, koju je posli prodo po stvarnoj vridnosti i tako masno zaradio.

DOGAĐAJI ZA PAMĆENJE: Kad se to desilo nesrićnik je tek onda uvidio kako je prošo, da je privaren, al nažalost nije mogo spričit svoju nesriću, jel je virovnik prema njemu postupio po zakonu, a njegova je krivnja bila u tom što nije bio upoznat na čeg mož izać ako dobiven zajam ne vrati na vrime. Taj nesrićnik je izgubio sav el velik dio gazdaluka, al nije propo zato jel je potpiso vekslu, već zato što nije znao za pravne poslidice koje ga mogu snać ako dug ne vrati na vrime.
    Većini malo škulovani ljudi nije bilo poznato ociguranje zajma potpisanom vekslom, al su drugi na primerima nesrićnika ubardali i zato naučili da je pametnije ništa ne potpisat i onda ne mož zapast u nevolju. Ovaki slučajeva je bilo, istina na ritko, al su ji ljudi o njima pripovidali, dobro ji upamtili i od nji se plašili, kako su kazali: »Ko đavo od svete vode.«
    Jeto, zato je i meni ostala u sićanju didina ričenica: »Kazali su ljudi da nije slobodno potpisat vekslu, jel ćeš propast.«
                                                            g