Bać Iva vi dana svaj nikaki. Istom će Marino, a vrime ko u po prolića. Ne da mu vrag mira, latijo biciglu, pa kroselo. Začudijo se, naskaku ne mož vidit živo čeljade. Jedino projde di koje dite, al većinom nikaki crnpurasti. Kako tira biciglu, tako se i duboko zaštodiro. Prvać mu cure izdaleka nagovistile da će kanda one i njevi derani tražit posla u Švapcke, pa se još ne može pomirit sotim. Džabe mu njegova tolmači da će jim tamo bit bolje. Ka se krenijo njegovim sokakom doma, niko ga zazvo po imenu. Preznijo se i smoto, al malo ni natiro pod nikaku lemuzinu. Vidi, došo do bircuza, ni sam ni zno kako i otkud. Unišo, veli da vidi ko ga zove, glas mu poznat. Ščim mu se oči malo privikle na mračak, za prvim astalom opazijo dida Locu. Gleda ga, svaj se zgurijo. Što kažu, ko da život curi iz njega. Njegov Marka kadgoda išo š njim u škulu, tamo nigdi do šestoga. Potli ga istrisali, tribo jim na salašu na paoršagu. Bili ofanj velika familija. Dada i mater imali pešes lanaca zemlje i puno gladni usti. Tribalo to priranit, a on najstariji. Škula mu dotle jako dobro išla, al džaba. Dada što naumijo, to i napravijo, ni tijo nikoga slušat. Zabadva i učitelji navaljivali da ga pušća makar da svrši osmoljetku, zabadva ga i vlast globila. Marka se latijo paoršaga, pa kolikogod mu bilo žo škule, ćutijo i radijo. Drugi paori već naveliko tirali traktore, nado se i Marka, al dada ni da čuje. Veli, ta vražja naprava neće u njegove njive, sve će izgazit, pa još dugo radili konjma. Oženili ga ka imo osamnajs, ne po njegove volje. Ženica brzo ostala blagosovita, a on te jeseni i odrukovo. Bijo dobar soldat, pa ka mu dite došlo na svit, puščali ga na urlab. Potli ga dugo ni niko vidijo. Ka se skinijo, ni ni dolazijo doma, oma ošo u Švapcku. Za jedno dvi godine samo došo i sa sobom odvejo ženu i maloga. Vada bili u sporazumu, poštaš veli pisma redovno išla i vamo i tamo. Kroz par godina mater umrla, vada o tuge za njima, a dica redom poodlazila, svi u Švapcku. Dade kupili kućicu u selu, a salaš obilazu ka dojdu na urlab. Marka nikada. Bać Iva sijo zastal ko dida Loce i naručijo dvi rakijice. Birtaš se malo i začudijo, znade da nikada neće popit. On ko da ositijo da će mu dobro dojt. Dida Loca se dugo zagledo u štambliku i teško izdanijo. »E, dite, šta sam dočeko u matori godina! Latim jutros biciglu i otidem na salaš, ka tamo imam šta vidit. Kapija rastvorita, a na po dvora naložita vatra. Oko njoje posidalo pešes nikaki mršavi, kudravi, crnomanjasti, svi zarastiti i zagrniti u ćebad. Džalaku, al ne mož nikako razabrat šta. Eto, vada će se oni latit paoršaga i bit dobri naše države, ka naši što vladu velu da mi ne znamo kako triba radit. Zoto će nam sva dica i poodlazit! Ka već ne valju našima, otiće ko tuđi, njima valju.«, veli i izdune štambliku nabelo. Bać Iva bi reko da mu na obrazu vidijo i koju suzu. Stalo ga ništa i pritiskat u prsa i dutnjat u ušima. Izdunijo i on štambliku, reko zbogom i izašo na zrak. Dugo osto naslonit na biciglu, pa se krenijo doma.
I. A.
