Faš Jozi obrve ko lastino gnjizdo. Škilji ispod nji a oče mu svitlucu. Mudrijaš je on veliki. Isapim u sebe da j cigurno ope štagod naštudiro. Juče smo s divanili od utecavanja a sade j cigurno ope štagod naštudiro. Ne b se sam tako navu vrućinu zaputio do nas. Počinje: »Jel faše, kaž ti mene jel ti mene viruješ? A šta b bilo da sam kaki političar? Ob mi i onda virovo?«. Stvarno mu svašta dođe u pamet, isapim u sebe. Odgovaram: »Ta di ti sade to došlo u pamet? Ta kako ti ne b virovo? Ta komu ć virovat ako fašu neću? A još se poznajemo dok smo dica bili. Ta ako ja nisam bio kod vas ondak s ti bio kod nas. Otranili se zajedno. A i potli, ta cilog života sam se na tebe mogo oslonjit. Ti ka s štagod kazo jel obećo to j bilo tako i nikako drugojačije«. »Ajd, ajd, ta mislio sam da š tako štagod kazat al ni s baš sve reko. Kaž ti ovo drugo što sam ti pito? Ob ti mene virovo da sam se ja latio te politike, da sam kaki političar? To ti mene kaži. Ob ti mene ondak virovo?«, faš će. Vidim da j zapo. A ja s moram još mal proštudirat šta ć mu kazat pa kupujem vrime: »Otkale ti sade to da pitaš? Prvo jel ti virujem pa onda ovo jel bi ti virovo da s kaki političar?«. Faš gladi fićok, obliziva se, mal pokvasi usta mirišljavom dudovačom pa divani kako mu to došlo u pamet. Kako s prvo sitio pokojnog Stipe što s ga zvali Vira. Kako j Stipa Vira od maloći svima divanio: »Virujte mi, virujte mi....«. Kako j i u škule isto divanio ka j odgovaro. Kako s ni oženio od silnog divana curama da mu viruju. Nastavlja: »Jest da s mu isprva svud i virovali al potli mal ko. Ispalo da od tog virovanja mal šta ispalo istina. U sprdačenju š njim mu i nadili tako ime. Na poslitku j završio u politike al mu i tu mal ko virovo. I to mi podsitilo da danaske nema dana da kad upaljiš ono sokoćalo od televizije ne čuješ – virujte biće ovo, virujte biće ono, virujte, virujte... A znaš od koga iđe ta pipovićka? Ne moraš dvaput pogađat«. Klimljem glavom pa isapim u sebe da b se mlogi zafrkli kad bi mislili da j moj faš kaki luftika, da divani priko bundiva. Sad mu već moram odgovorit: »Sve s lipo reko. Još sam fali da će mo morat i mi ko u molitve deklemovat. Da virujemo u jednu jedinu, znaš već šta? Znaš već u koga?... Ne boj se, smisliće već kogod kako ć i to nadesit«. Sune faš iz fićoka, pruži mi ga da mu natočim, ope započinje: »Ajd sad mi pristani zamajavat. Šta b ti reko da sam kaki političar? Ob mi virovo kad divanim viruj u ovo, viruj u ono....?«. Vidim nema mi druge. Moram reć: »Slušaj, neka se bisit al to baš ne iđe tako. Prvo j da ti nikad ne b ošo u politiku a drugo ti i nis za politiku. A treće, treće j to da ja ni jednom političaru ne virujem. Možda grišim al za mojga života vamo s mal koji pokazo. Na početku naobećavu a na kraju kad im dogori ne b natrag«. »Faš Marne sve s reko. Komu ć virovat neg tebe. Ni to za mene. Ne mogu ja divanit ta virovanja, divanit ono što znam da ne ć bit. A to sokoćalo od televizije j čudo, svašta ti umeće u glavu. Došlo j da moraš odviše pazit. Da ne znaš komu š virovat, njemu jel svojim očima i ušima«, na kraju će faš.