Jedareda bio jedan jak paor, što se nuz paoriju bavio i trgovinom. Kuča puna, puni hambari i smočnice. Svi njegovi košulje zlatare nosili, ta bogat je da bi i baglamu na kapidžiku pozlatit mogo samo kad bi teo. Ni na oči nije bio šuša, volio sa svakim pročorakat a i znao, nije prazan u glavi, pa ga bilo svud po svetu. Bio i veseljak, obešenjak, volio bit svatovčan, a kad se malo nacvrcka na po dikoju njegovu reč i peto bi da propeva. Kad je nazdravičar u svatovi što da kažem... da sam bogat, ljudi bi mislili da sam to bio ja. Kad čuju da je on došo, svi se skupu ko da se u rog dunulo. Kad on negdi zameša zdravicu, svatovčanima to je za pamtiti. Evo jedna njegova:
– Da Bog poživi našu kuvaricu koja nam dobra jela spremila i koja desnom rukom po šerpenji meša, a levom di je zasvrbi tamo se počeša, živila! Da Bog poživi naše tamburaše koji tanke žice diraju i nama lepo sviraju i češće gudala mažu da od nas koju peticu izlažu, živili! Da bog poživi svu onu braću koji kroz prozor gledaju i po ulici begaju i viču »vrati se, brate, natrag biće i za nas koji batag« – jest, al s potkovicom. Da Bog poživi sve goste koji sede okolo i koji ste kićenim ruzmarinom pozvani al glogovim koljem rasterani, puž vas vuko, rak vas guro, nećete daleko otići, živili!
U njegovim rukama sve se u sreću pretvori. Ta kod njeg i maćija postaje mati. Zasadi oraje pa ne bere s nji oraja već jaja. Sve, sve je srećno samo u jedinom sinu sreće nema. Baš ko ta njegova nazdravica, sin ko da ga rak vuče, puž gura, neće daleko otići.
Ako otac nije prazan u glavi, al sin je sav prazan. Da ga otac kojim poslom šilje, sin prođe gore neg kerećiji otac kad je pošo u svatove pa pala taraba na njega. A što je najgore, trgovo bi i on!
Šta će otac neg nać mu pametnu ženu. Al di će i kako će? Ide po svetu valjda će negdi nać.
Tako i bude. Prolazi tako poslom kad jedareda vidi: mrak će već, a jedna devojka sa kosirom skrnjiva lastar u vinogradu, braća plevu. Nije baš lepa, nos frntav, malo čkilji, al ona vodi poso, vredna.
U to evo i oca – bio sa komšijom u lovu. Ulovili zeca i goluba pa nikako da se podelu. Devojka nafrntala taj frntav nos i samo čkilji. Jedareda njoj dosadilo i kaže ocu:
– Ostarili, a ne znate delit. Dajte, ja ću.
Pa komšiji:
– Oćeš zeca? Eto ti golub. Oćeš goluba? Uzmi goluba! Gotovo!
Kad je ovaj to vidio, on u sebi kaže: volijem pametnu neg lepu, to mojem sinu treba.
A devojkinom ocu kaže:
– Prijatelju, imam ja sina, da l bi teo dat mi ovu devojku za njeg?
– Ne pitaj već darivaj!
Onaj znade ko je prosac, zna u kaku kuću će dat devojku.
Paorov sin imade ženu pa bi sad da bude pravi domaćin, sam da trguje! Šta će otac, kupi mu kola pa nek ide po trgovini, al ne sam već navek sa ženom. Oće mladoženja samo da imade svoja kola i konje. Kad je dobio kola, mladoženja više ni na sokak ni sokačić neće nikako već samo na koli. A kad Sremac kreće na koli, onda bez sekire i torbe ne ide. Šta znade kad će rudu slomit pa sekirom u šumu, šta znade kud će dospet – torba sa ranom nek je spremna.
Tako i ovaj. Da ga šilju po šaku soli on konje vata, u kola meće sekiru i torbu. Šta će otac kad znade koga je odranio, šta će žena – doznala za koga su je dali. Sekira i torba dan-noć spremni.
Sve to žena trpi dok nije došla prva nedelja, došlo vreme za u crkvu ići. Njina kuća prva do crkve: crkva je lebac a kuća pupuška, tako su blizo, a on i sad kola, u kola sekira i torbu.
Tek žena buknu:
– Kad već kola krećeš do crkve, kreći, al šta će ti sekira i torba?!
A on njoj mudro:
– A usput, a usput? Ti si zaboravila ko sam ja – trgovac! Ko zna kaka trgovina će se ukazat usput i kud ću morat poći!
Pričao Ferdo Čačić, Sr. Karlovci, 74. g., nadničar, poljar
Do neba drvo, 1963.