Bila dva pobratima, jedan bogat – drugi siroma. Pobratimili su se kad je siroma bogatog spasio iz opasne kavge.
– Pobratime, nikad te neću zaboravit. Što je moje ko da je i tvoje – bogataš se onda zafaljivo i zavitovo siromašku.
Ovaj nije imo blaga, al je imo svoju kućicu i zemljice koliko mu je tribalo za život, a ruke zlatne, pa mu nije baš tribalo ničije krilo ni zaklonica. Ne da njemu nije tribalo već ga je bogataš uvik zvao u pomoć. Makar je bio bogat, bio je niki svezan, tupave glave, a volio imanje rasipat, pa je uvik natrčo na kaku nevolju. I začas poručiva:
– Pobratime, pomaži.
Siromašku nije ni padalo teško. Misli se: mož doć red i na mene, pa se neću mislit di ću se zatrčat u nevolji, imam pobratima.
Nevolja je i došla. Nije ni sama već se skupilo nikoliko. Baš kad je svezo litinu i opremo se za vršidbu, uvatio ga niki teški čemer, sav se ukočio u krevetu, kad evo još veće nevolje: dičica se sigrala i zapalila kamare. Osto brez godišnjeg kruva, a jedva je čeko litinu da malo ráne proda i namiri i tamo di je malo dužan.
Bolest ga svezala, a nevolja ne čeka, triba pomoć. Poruči po sinu da pobratim oma dođe do njeg.
– Šta je, pobratim ne mož doć?!
Siromašak se čudio kad je vidio da se sin vraća sam, a ovaj samo slego ramenima.
– Šta je poručio?
– Ništa. Poslušo me, i samo je toliko kazo, dobro!
– Pa dobro.
Šta bi drugo znao kazat i siromašak.
Samo vrime prolazi, a pobratima nikako, pa ni kake poruke. Siromašak opet pošalje sina. Pobratim i sad lipo poslušo kako pobratimu kuća gori od tuge i nevolje, al ni sad nije drugo kazo već samo: dobro!
Siromašku sad već nije tribalo gatat kako stoji s njegovim pobratimom. Jedva je čeko da se pridigne iz kreveta. Pokupio svu čeljad i kaže:
– Obučite se u svečano, iđemo na saranu.
– Ko je umro?
Ne kaže on ni rič. Došli tako do pobratimovi prvi komšija. Ljudi vide da siromašak iđe kome na saranu, pa će zapitat ko njim je umro.
– Vi ne znate?! Moj pobratim – vaš komšija.
– Ko ti je to kazo?
Komšije će se čudit. Udarili u smij, pa u to evo na glas svita iz kuća, a evo i pobratima. On baš bio u avliji, pa kad je čuo o čem je razgovor, razvalio usta ko kapiju na pustoj kući tako se smije. Ne da se smije već će pobratima još i ismijavat prid svitom.
– Pobratime moj, šta je tebi došlo u glavu da me saranjivaš živog?! Ljudi, jeste i vi dočekali tako štogod?
On bi siromaška ismijavo, al se ovaj ne zbunjiva već kaže:
– Da, da! Nisam ja ni došo da te saranjivam mrtvog, jel ja takog pobratima koji mi se ne odazove u nevolji saranjivam živog da ga se ne bi moro stidit dok ne umre.
I okrene se, pa ode sa svojim čeljadima.
Pričao Ento Romić
Šta u oca to u dice, 2012.