Na dolu ispod jednog salaša bio kip svetog Ivana. Na salašu bio govedar po imenu Ivan. Vridan ko mrav, siroma ko miš. Radi, hrnja, čuva, al nikako da uvati srići trag, pa da se malo okrlja od nevolja.
Kod gazde bilo prelo. Skupila se rodbina i pretelji, sve sami gazdaci. Idu, piju, pa jedared od dosade ne znadu šta će već će zapet u sirotog govedara.
– O, Ivane, Ivane, eto ti imaš tu nadovat svetog imenjaka, pa opet nikako da izađeš na ravan put. Šta ga ne zamoliš da te pomogne kad se već sam nikako ne možeš pomoći?
Govedar je bio siroma i nesrićne ruke, al u glavi nije bio pod manom. Misli u svojoj glavi: ako sam siroma i u nevolji, al se posprnjđivat baš ne dam od ma kaki glava kojima je sva pamet u tom što njim je otac ostavio velik atar.
– Što kažete, da ga zamolim on bi mi i pomogo, samo da sam taki čovik. Al ja nit volim iz tuđe ruke ist kruva, nit bi dopuštio da me drugi pomaže dok je moji deset nokata. A da znate: imam ja nad mojim svetim imenjakom taku vlast da će mi uradit što god zaželim.
Gazdacima se to samo dopalo. Misle: govedar divani ko dite. I kad su ga tako lipo načeli, oni će ga i raščapat.
– Dobro, Ivane, a recimo na primer, šta bi te tvoj sveti imenjak poslušo?
– Šta?! Pa eto, da kažem, baš je od kamena, al kad bi sad u ponoć čuo zvono sa seoske crkve, triput bi se okrenio oko sebe.
– Ta nemoj! Na tvoju rič bi se okrećo?!
– Na moju rič! Samo nek čuje zvono u ponoć, pa da vidite kako se okreće.
– I od tog neće bit ništa – smiju se gazdaci.
– Da se kladimo da će bit!
– Baš da se kladimo!
– Al u teške novce!
– Za svaku tvoju forintu po deset dajemo! – prvi će domaćina.
Ivan se kladi sve na rpe.
Gazdaci momka na konja, nek nosi milošću popi i zvonaru, pa da se zvoni u ponoć, a oni svi s govedarom na do kod kipa svetog Ivana.
Evo ponoći, evo i zvona sa seoske crkve. Udara zvono ko da vatra gori, a gazdaci se sve prikošeđivaju oko kipa.
Stoji kamen na mistu ko i druga mrtva stvar. Gazdaci svi oko njeg, a govedar Ivan samo puši lulu postrance.
Zvonar zvonio i nazvonio se, pa jedared i stao.
– No, Ivane, plaćaj okladu. Tvoj sveti imenjak ni da se makne.
– Ja okladu primam, a plaćaćete vi – govedar divani al priko kamiša, ni lulu ne vadi iz usta tako je miran. 
– Kako ćemo mi plaćat?! Pa jel se kip okrenio i jedared?
– To se mene ne tiče. Pitajte vi njeg prvo, jel on čuo zvono. Ja sam se s vama kladio da će se okrenit ako zvono čuje, a ja još nisam vidio kamena koji čuje.
Borme su se gazde sad okamenile, jel tu okrećanja i privrćanja riči nema: oni su se s govedarom baš tako kladili.
Pričao Diniško Gregorčić 
Bećarski poso, 2014.