Poručio faš Joza da b mogo pridveče mal doć na divan. Šta ć drugo neg otić. I tako mi snaja odnese limuzinom do faša. Nuzput u divanu nafaljila ovu moju, oću reć svekrvu. Divanila kako joj odviše pomaže u poslidnje vrime. Isapim u sebe: »Dragi Bože fala ti na ovom. Pa to nema svagdi i svaki dan da s u iste kuće snaja i svekrva pa da s još i ne ratuju«. Unilazim kod faša u dogovorito vrime kad imam šta vidit. Ispod one njeve velike trišnje u ćošku dvora sidu faš i čitava vojska škulara. Da je sade ne nabrajam al nji osam. Ovaj moj faš baš zna pravit divan. Na astalu puna košarka trišanja. Ne znaš koja lipša od koje. Zrile , krupne, bordonske pa onako baš tavne. Dica s latila jist. Mislim se da s cigurno slatke. Sio pa koštam i ja. Faš Joza će: »E moj faše šta misliš koga sam sreo niki dan?«. Sležem ramenma a faš nastavlja: »Sreo bać Tunu. Znaš kojeg?«. Ope sležem ramenma. Odmahivam glavom i odgovaram: »Kadgod Tuna u selu koliko oš. Jest da ji malo još živi ostalo al sam već i zaboravio koji j još živ«. Faš će dalje: »Pa sreo Tunu Nezaglavitog. Jel kako da ti kažem? Možda s zaboravio, Šarenog Tunu«. »Ta neka kazat. Ni s vala? Ja i zaboravi da j još živ«, začudit potvrđivam. Dica se bašila trišanja. Vidim da slušu šta s mi divanimo. Iva Rakijašev će: »Čiča Joza, kaka s vam to imena. Otkale  to. Kaki to Tuna Nezaglaviti? Kako mož kogagod zvat Nezaglavit?«. Faš usmi pa objašnjava da j Tuna od maloći bio na svoju ruku. Da mu se moglo jel je bio iz bogate kuće: »Imali tolik zemlje da s imali dva para konja. Imali krava i ovaca pa i vinograd. Kuću na ćošku i vala u selu najviše duda isprid kuće. I vodenicu imali. Imali svašta al za Tunu to ni bilo ništa. Ništa ga ni držalo. Vato krivine kadgod i digod stigo. Bio dobar u škule pa ga njegovi baš i ni s dirali. A kurdio ni brkovi mu još nis krenili. Pravio se kogod već onda. Kaki drugi škular b zato davno vašario u to vrime al njemu ni s njegovi mogli ništa. A možda ni s ni tili. Eto bio nezaglavit od maloći. Od maloći se zno svakom sprdat a da ne divanim kako j bilo ka j otfrknio«. »Pa dobro ako ga zovu Tuna Nezaglavit al zašto s ga onda prozvali i Šareni Tuna?«, pita Mika Žapcev. Saću mu ja reć: »E ovo moždak i ni za dičje uše al ajd. E što j bio nezaglavit al bome pored tog ga prozvali i Šareni. Taki nezaglavit bio lip a zno divanit da ti opsinja. Jest bio nezaglavit al ni bio glupav. I na takog Tunu lipile se divojke onako. Išle na njeg ko muve da ne kažem na čega. Da ne divanim sramotski. Ka j imo divojku makar s dvi je pored švrljo. A vala nedilj dana ni mogo izdržat s jednom, varo je iza prvog ćoška. Triput se ženio i rastajo. Snaš Đulu ostavio isprid oltara. Dotiro dotle da ga ni jedna ni štapem ni tila dirat kako b reko. I na kraj ka j već bio matori momak, zamislite ošo na viru kod Šarene Đule. Od silnog vašara ostala mu Šarena Đula«. Faš Joza će: »Dico, sve j kako j faš reko. Još ste dica i glete da ne budete nezaglaviti a kamo l da budete šareni. To baš i ni štagod«. Dica usmi.