Jedan čovik bio kod žene ko da on nosi suknju, a ona šešir. Još ga je i tukla, a on ni da se potuži kome, toliko se bojo od nje.
Obađe i jedared dida, ko već ženin otac, a to bio čovik akuratan. Prvog u kući sustrio zeta, pa ima šta vidit: zet sav izgreban po licu.
Starom nije tribalo kazat kaka oluja je mela po kući, al se nasmijo ispod brka, i baš će zapitat:
– Sinko, šta je to s tebe?!
Evo u to i žene. Zet striže ušima, žena siva očima, a starac se ko zainatio, samo pita:
– Pa kaži već, nisi valjda zanimio, šta je to s tebe?
Mora se kazat. Mora se – samo šta?
– Znate, baćo, – najedared će se zet dositit čemu – na tavanu se nakotilo toliko mišova da je to već bila prava straota. Trska na striji već stara, pa se mišovi nasukali, a mačke ni da prinjuše, ko da i je kogod ukleo. Šta mi je ostalo, kažem ja baš juče ženi, nema drugo neg ću se ja morat latit mišova. Pa se zavlačim ispod te trcave trske, čeprkam, i bome sam počo istiravat i tamanit mišove.
– Pa si se izgrebo od trske – dida će se ko nasmijat.
– Malo sam i od trske, al kad sam mišove pokrenio, evo na-jedared i mačaka. Udario vrag u nji. Kako i kadgod nisi mogo ni kandžijom natirat na mišove, sad navalile ko bisne, pa ne samo to već u kob...
– Pa da, sad već znam šta je – dida mu se utrčo u rič. – Mačke su te izgrebale, jel su se poplašile da ćeš njim otet mišove. To mora da je bio pravi rat.
Dida se smije, a zet zinio, pa kad je vidio na kraju da mu se i žena smije, povirovo i sam, pa kaže:
– Baš ko pravi rat.
Pričao Diniško Gregorčić
Šta u oca to u dice, 2012.