»Sićate se brez čega s u ataru prija ni moglo a sase ni ne spominje«, baka Janja će. Strina Evča koda vreblje kaće baka Janja štagod kazat pa da ju oma poklopi: »Baka Janjo, vi kad ne znate od čega će te vi počnete od tog kako j kadgod bilo. Ta ko će se već okretat u natrag? Koga j briga kako j bilo prija skoro jednog vika. Triba gledat naprid«. »Eeee Evča moja, kad dođeš uve godine ondak puno drugojačije vidiš svit. Moždak nam je sade ovako zato što slabo jel nikako gledimo kako j kadgod bilo«, baka Manda će. Ni baka Janja ni od danaske. Ne da se: »Evo na čemu smo. Kadgod su se uvo vime uveliko pripravljale motike za posov. Posijano izniklo a bome cigurno j izniko i korov. Triba it kopat«. »E baš tako. Uno vrime motika j bila glavna protiv korova. Da ni nje mal šta b od korova naraslo a kamol da b rodilo«, baka Manda će. Strina Evča tira dalje: »E sade vi ope. Došlo j vrime da s se zaboravi na motiku. Sve j lakše i bolje. Ne mora se svit patit ko prija. Protiv korova par put prskaš otrovem pa dalje. Sve poradu te mirakule od mašina. Nema drugog«. Raširiva baka Marica ruke pa će: »Evča, jest da j lakše al da j bolje i ne b rekla. Ima tu i drugi par rukava. Ta ni bilo doktora kod kojeg sam bila a da ni reko kako s triba ranit zdravom ranom. Tako s sade moderno kaže. Triba jist ranu koja ni prskana tim otrovima. To stalno divanu i nanom sokoćalu od televizije. E viš uno vrime di j prošla motika nikaki otrovi nis tribali. I rana j cigurno bila zdrava«. Ope s ne da strina Evča: »Baka Marice, danaske j od volje svakom šta će jist. Vašariš di piše da j zdrava rana». Ka j skočila baka Janja: »Evča, ni to kako kažeš da j od volje šta š jist već je za mloge do buđelara kako b ja rekla. Kako sam čula za tu zdravu ranu triba ohooo platit. I sade rad zdravlja triba platit obaška doktore i likove pa još i zdravu ranu«. Strina Evča privrće očima a i baka Tonka se naoštrila: »Imu pravo Janja, Marica i Manda, blažena ti bila motika. Dok je nje bilo dotle j bilo i zdrave rane. Ni bilo, te prskaj protiv ovog te prskaj protiv onog korova. Te prskaj protiv svega. I kako mož bit dobro kase štagod otrovem prska? Prska s i ono što s posijo pa sve to iđe i na zemlju. Onako smo dvaput okopali i rekli zbogom korovu«. Baka Janja će: »E Tonka moja, sićam se svega. Kolik bilo u kuće čeljadi kadri za it kopat tolik motika. Pa još koja obaška da s ima. Prija kopanja dada pripravi motike. Ako s koje držlo rasuši jel nevalja opravi jel nasadi novo. Ondak lati babicu i čakanac pa pokuje motiku. Bilo j i da odnese motike kod Bać Đure. Njeg zvali Motika a njeve Motikini. Bać Đura ka j nasadio i pokovo motiku sama j radila«. Baka Tonka će ope: »Jest, jest al pravo da kažem najbolje j bilo otić kod bać Ade kovača da ti pokuje motiku. Niko s ni blizu šnjim ni mogo ravnat kad triba pokovat motiku. Ništa bolje za protiv korova od dobro pokovane motike. A bome kopanja bilo ohohoo. Naše, pa u mobu kod rodbine, kumova i komšija«. Isapim u sebe: »Izgleđe da j motika bila čudo. Em ranila em zdravlje čuvala. Ko b reko?«.