Blažen bio moj unuk Marin. Ni se redovno ni raspakovo već iznaša stolceve i astal na dvor. Fala Bogu evo i sunca pa j ispod ora ladovina. Za poželjit. Ne triba mlogo bit pametan da znaš da nuz to iđe fašov rizling i soda. Ta voljim ja i čistoga al koda mi špricer sade bolje paše. A pravo da kažem mož više i popit. Kako b reko, više komati. Dok sidamo isapim u sebe: »Blažen bio i faš i njegovo vino«. Marin će: »Dida, jedan špricer smijemo pa možemo mal do atara? Da vidimo šta j i kako j posijano?«. Oma odgovaram: »Neg šta. Pa to sam upravo tio kazat«. Dok limuzinom putujemo po ataru Marin će: »Dida, jel bio blagoslov žita?«. Vrtim glavom. Sine mi da j koda tako štagod bilo nanom sokoćalu od televizije i u novina: »Bio, bio neg šta da j bio. A možda i ni bio. Vala j bio. Tribo j bit. Ta bio j. Koće sve popamtit?«. Obišli atar na brzaka. To j sade ko po selu da s vozaš. Vratili se pa ope pod or. Točim a ova moja prolazi i gunđa. Divani da b se mogo za danaske bašit čaše. Marin će: »I šta kažete? Šta ć bit od atara? Šta ć bit od žita?«. Ni redovno završio kad evo ga na kapije. Unilazi faš Joza. Iđe koda mu ni s skoro stradale noge, dupe i krste. Ka j došo bližje vidim da j sam mal krasta na frnjokalici ostala. Divani: »Evo nosim ti faše još vina. Dok ima. Mal kevedinke. Šapnila mi tičica da ti došo Marin i da ste bili u ataru. Ja došo da se izmoljimo za naš vinograd i da koju štrocnemo. Ta dok vinograd rodiva biće za nas i dobrog vina. Al pravo da kažem možemo mi radit štagod oćemo al biće kako dragi Bog kaže. Al ope ako j i dragi Bog do blagoslov tako j vrime došlo da ima ko će potli odredit kako će mo proć«. Marin otrko donet fašu čašu. Toči pa će: »Čiča Joza, vi baš znate kad triba doć. Lipo ste rekli. A na šta ste mislili kaste rekli da ima ko će odredit kako će mo proć?«. Faš odgovara: »Mož tu bit da s se sve lipo poradi, da iznikne, dragi Bog da blagoslovi i da da lipe kiše kad triba. Da ne bude kake salauke al da nas onda strefi štagod drugo. Moj Marne ni blagoslov nam ne pomaže ako vlast kaže drugojačije. A sade spominju i da će još i nikako tržište kazat svoje. Ošlo sve k vragu ako cine budu kako paše drugom a ni paoru. Ode blagoslov u vitar. A prodat se mora. Kako b rekli moderno, trošak triba pokrit. A kolik će ostat? I tu onda iđe da više ne važi da j oteto prokleto. A bome otimanja od paora uvik bilo a izgleda da će i uvik bit. Al ima tu i mal sriće za nas pravo da kažem«. »Sve istina al kake tu ima sriće za nas čiča Marne?«, Marin će. Odgovara faš: »Eeee Marne, Marne, ta našem vinogradu ne možu ništa ni država ni to tržište ni cine. Što rodi to i popijemo. Ako ima više mal se potrguje al po redovne cine. Al ope naposlitku triba reć da ni zgoreg da i vinograd dobije blagoslov. Da s se izmoljimo za njeg«. »E stvarno znate kazat čiča Marne«, kroz smi će Marin. Študiram šta mož pametno kazat navaj divan. Sine mi: »Čeljadi, ta nama triba blagoslov za sve. Nema za čega ne triba. I za ono što oda i što ne oda. Kratak dan za nabrajat. Al kako kaže faš, izgleda da i od blagoslova ima jače«.