Faš poručio da ga ope uvatilo pa će mi ko uvik u poslidnje vrime njegov unuk  doć odnet. Unilazim kod Faša u kujnicu a svi već posidali za astal. Faš ko uvik u pročelju a okolo poredana dičurlija. Sasam je već popamtio, Martin Čelarev, Iva Rakijašev, Stipa Kurtalašev, Andrija Čikošev. Vidim dvoj fali a došlo dvoj novi. Pitam:“Jelte dico a di s cure? Di s Tonka Tamburina i Jelica Mrčina? Čiji ste vas dvoj?“. Drži se za krste faš pa mi divani da ga ope uvatilo u dupetu pa j ošlo na krste. Objašnjava da s cure bolesne a da s ovi dvoj novi Mika Žapcev i Đura Svićin. Klimljem glavom i u sebe isapim da nje ne poznajem al znam da s im stari i stare i dide i bake odavno pokojni. Da s im dade i majke još živi al da kako znam silom kocu. Gledim dičurliju i svi sopoljivi. Dok sam se smišćo vidim trišu nos u te maramke nove mode. Al kako vidim sopoli im tako curu da će  cigurno brzo potrošit maramke što imu. Oma mi došlo u pamet kako smo dok smo bili dica uvo vrime bili stalno sopoljivi. Nit zima nit lito pa s ne znaš ni navuć a sigranja i trčanja potli zime kolik oš. Kasmo bili priladiti a nismo bili za ležat neg šta neg smo se išli sigrat. A  maramka da s dobije kase išlo sigrat baš i ni bilo? Kas bio sopoljiv triso s nos jel u rukav jel u ruku. A i nis imo kad od sigranja vadit maramku ako s ju i imo. Ni lipo za kazat al mi kadgod do priko šake ruka bila sopoljiva. Faš koda zna šta mi u glave pa će:“Dico draga baš ste sopoljivi“. Zgleđu se svi a Martin će:“Čiča Joza kako mislite? Na šta mislite kad kažete da smo sopoljivi?“. Faš kroz smi nastavlja:“Pa vi ne razumite šta vam kažem? Pa sopoli vam curu iz nosa ko iz pipe. Stalno sam trišete nos.  Ta nećete imat dosta ti maramki“. Smiju se pa potvrđivu da nis čuli za sopole. Vidim da je ni uvatila veća prilada jel da j drugojačije ne b se baš tako smijali. U sebe isapim kako faš Joza divani koda iz moji usti izlazi.  Faš nastavlja:“A sićaš se faše tvojga imenjaka Marina Ficka? Umro j nike godine“. Andriji već nestalo maramki pa triše nos u ruku. Onako kako smo mi kadgod. Pita:“Čiča Joza pa otkal vam sade došo u glavu čiča Marin Ficko. Šta on ima sopolma?“. „E pa neg šta neg ima. Njemu j od maloći visio kad manji kad veći ficko. A ficko vam je dico sopol što ni otrisan već visi iz nosa. Štob rekli, isti vrag sam što j vala lipše kazat ficko neg sopol. Koje god vrime godine bilo, bio priladit jel ni al Marinu ficko visio. Vala ga ni ni ositio kad ga ni triso.  Vodili ga kod svakojaki doktora pa ništa. I kod vračare išo al ficko visi pa visi“ objašnjava faš. Neg šta neg da se sićam, pa ću:“Kako ga se ne b sićo. Prvo s ga dok je bio još dite zvali Marin Sopol a potli ka s već počo momčit nadili mu Ficko. Ni se imenjak baš radovo što s mu tako nadili. Malo ko mu i smio tako naglas reć. Bio on ovako miran al imo j priku narav. Kase taj razbisi bolje j bilo bižat. Ni bio sitan i komu došo u ruke taj sorovo“. Isapim u sebe da s se u mlogom današnja dica prominjila al sopol a možda i ficko još nis nestali. Pa ću:“ Al smo i mi našli od čega će mo se divanit“. Dica trišu nos i usmi.