Što sam ja u mladosti imo pobratima takog nema svaki. Snage u njeg na pritek, pa od šale ne drži konje već se sam upregne u plug i poore svoju zemlju, sam kola vuče.
Jedared se izgubio iz sela. Čudim se: šta je to moglo bit s njim, dok se uskoro nismo našli na vašaru.
– Di si ti – nije te valjda zemlja progutala?!
– Oženio se, brate moj, u tom i u tom selu. Iznenada, a još kako srićno! Da vidiš što imam ženu: vuče plug bolje od mene, a kola s teretom na jednom prstu! A što me voli!
Vidim: čovik srićan i zadovoljan, pa šta da mu kažem. On me još utvrđiva:
– Nemoj da nam ne svratiš čim prvi put dođeš u naše selo.
Nije moro dugo čekat, uskoro me put nano baš u to selo. Ja svršio poso i u goste kod pobratima, al čim sam došo bliže kuće vidim da je nevolja. Strija se sva slegla samo čeka da se sruši. Utrčem ja, pa i u avliji imam šta gledat: bunar sav srušen i zavaljen ko da je iz oblaka kamen bubnio na njeg.
Ja da ću potrčat u kuću, ta tu triba pomoć, kad iz sobe čujem smij i veselje: moj pobratim i žena čudo raspoloženi. Ajd, uđem ja pa i tamo imam šta gledat.
Pobratimu palo slime na time, a on sve poigrava tako diže na glavi svu tavanicu i striju, žena u jednoj ruki drži deblje nikog starog duda ko da se sigra s pruticom i gleda di će poduprit slime, a obadvoje da puknu od smija.
– Šta se vama dogodilo?! – moram pitat makar očima vidim.
Pobratim trgo dud iz ženine ruke, potpačio slime, pa me grli ko da sam mu došo u kuću na najveću sriću.
– Ženo, milijeg gosta još nisi imala u kući, daj ručak na astal.
Raduje se i žena kad je čula ko sam ja, pa će iz ti stopa donet sve najbolje za ručak, a ja samo gledam: šta je ovoj čeljadi?! Kuća njim se ruši, bunar zaronjen, a oni raspoloženi ko da svatkuju. Moram pitat pobratima:
– Ma kaži mi šta se to dogodilo?
– Ta ništa, – na to se nasmije njegova mlada – ja baš da ću vadit vruću lepanju iz peći, da je malo umijem, pa ovaj moj istrčo na bunar da donese ladne vode. Baš sam njeg morala slat kad znam kaki je gadljiv! Vrepci stali na rovaš bunara, pa gade u vodu, a on nije imo drugo pri ruki da i otira već zgrabio mene za kose pa kad je onda puko sa mnom po vrepcima sabio u zemlju i rovaš i sve ciglje od bunara. A ja nek trčim u komšiluk rad vode da umijem lepanju!
Smije se ona od dragosti, pa lepanju s mašćom meće prid nas, a na to će moj pobratim ženi:
– Rano moja, a što si ti gadljiva na uvara, to ne kažeš! Znaš, pobratime, – i počo meni pripovidat pa sad on da pukne od smija – ja ću baš sidat za astal kad ona spazi na zidu uvara. Ni ona sirota nije imala drugo pri ruki već kad je zgrabila mene, pa me bacila priko astala na uvara. Da se kojom srićom nisam uvatio za zid ode sva kuća, a ovako mi je samo slime palo na time.
– Eto, sad sam lepanju umila u čistoj vodi, a ni ja se neću zgadit na uvara, pa možemo s mirom i blagosovom ručat. – kaže mlada.
Ja vidim da su čeljad srićna i zadovoljna, pa šta možem već se sad i ja nasmijem i kažem:
– Glavno je da vi lipo živite.
Moj pobratim zagrlio mladu, pa podviknio:
– Lipo?! Ta ko golub i golubica!
Pričao Joso Tumbas, Žednik
Hrvatske narodne pripovijetke iz Vojvodine, 1960.