Ima u nas svakaki ljudi. Dosta je taki što bi rođenog brata zatajio i od svoje dice uzo zalogaj, samo da mu je još brazda više. Plaču i tuže se ti uvik da u ladnu peć dušu. A drugi su uvik puni fale. Ti su kadri puštit u vitar očinstvo i materinstvo, samo da se o njima čuje.
E, bio jedan ovaki u nane, a zakiko ko peršin u suši. Šaka duše, rič čuješ, čovika ne vidiš, al ostalo njemu lanaca i lanaca iza oca. Ne kaže se zabadavad da se kod nas čovik po lancima mirio, pa bi on uvik bio naprid, ko da sav atar nosi na leđima.
Fale uvik puna usta, a najviše o tom kako mož popit i kako je momak na glasu.
– Pa momčiš li se? – pitaju ga ljudi.
– Borme! – rasteže se on, pa se sve propinje da je veći.
– A imaš li divojaka?
– Ajak! – odbreca se on ko da su ga uvridili.
Usta pusta, pun svega, pa misli da mu mož sve bit. I tako jedne subate prid veče krenio u momčenje. Iđe kroz do, a komšijino tele stalo na stazu. Kad je momak vidio da su komšije na ledini, a on podviknio:
– Biž, tele! Priskočiću te!
Ode on upravo u mijanu na drumu. Skupio oko sebe badavadžije, pa plaća. Oni ga fale, a kako ne bi kad se lud u oči fali, a njima u grlu uvik suša. Momak se razmarvašio, kako i ne bi kad ga ovi samo pujkaju da se što više vandiže. Uzo svirku, malo liznio čašu, pa se raskukuriko ko oni turski pivci, a badavadžije piju za šest taki momaka, pa mu samo pune uši:
– Alaj piješ! Ko će s tobom izać na kraj!
– Ta on pije da nema kada ni poručit. Moro bi jednog pogodit koji će samo poručivat da bi ga ja stigo dvorit – ulagiva se i mijandžija.
Raste momak, sav se naduvo, pa se latio i tuče po astalu, a sve podvikiva:
– Av, drvo, šta si mi skrivilo! Av, drvo, alaj bi se tuko!
U to naiđu niki kirdžijaši. Ušli, al s grajom. Vidi se da su se proričili još na kolima, pa svratili da istiraju mak na konac. Bili to sve ljudi, šakati, grlati, pa zabučili – puna mijana od nji. I sad nit svirka čuje šta momak poručiva nit on svirku. Uzmuvo se on oma, al će se kirdžijaši jedared počet vaćat za uši. Momku sad već prikipilo, pa poviče:
– Ej vi! Ne vidite da tu ja pijem?
– Ne vidimo da si sam! Al kako je da je, momče, nemoj se plest u ljudske poslove. – lipo njemu jedan kirdžijaš.
O, kad je on skočio!
– Da se ja ne pletem?! Vi ste se našli mene zbunjivat kad pijem?
I oma on u kob. Kako tisko, a kirdžijaši svi na njeg ko da se nisu proričili među sobom. Dočekali ga u šake, pa sve jedan drugom dodaju. Kad su ga već propuštili kroz šake, a on će od muke na svoje društvo:
– Ljudi, pa jel se mi tučemo el šta?!
– Nas niko nije zbunio u piću – kaže jedan badavadžija i pokaže na prazne čaše.
– A kako bi se pokazo da smo ti i mi pomagali – na to će drugi.
– Takom junaku – na to će i treći. – A što piješ, a što si junak! Nji toliko, a ti sam!
– I jeste – potvrdiće i mijandžija. – Nije junak onaj što tuče već onaj što izdrži.
Kirdžijaši se natresli buva i očli, a ovi fale rnomka u sva zvona. Fale ga oni, al čvorge i masnice niko ne skida, pa još kad su se prid zoru oladile, momak se jedva vuče na salaš.
I sunce već granilo, a on na dolu di mu se sinoć tele ispričilo. Tu sad kvočka izvela piliće, pa se jedno pile zabavilo baš na stazi. Momak ne vidi čeljad na ledini kad mu glava klamiće ko slomljen vlat, a noge vuče ko da stazu mete, pa počo stenjat:
– Bi-iž, pi-ile, zga-azi-iću te.
– A nećeš ti njega tako zaplašit – javi se na to domaćin iz salaša. – Tele mu je pripovidalo kako si ga sinoć tio priskočit.
Pričao Luka Kopunović, Bikovo
Bunjevačke narodne pripovitke, 1951.