Kažu, ko se rodio pod srićnom zvizdom, tom srića raste i kad spava. Ljudi divane svašta i nije ni čudo da bar polak od tog nije istina. I oko sriće će bit tako. Evo, da vidite šta je bilo s jednim momkom. To je prava živa istina, jel se to slušalo od starovinski ljudi.
Iđe stari čovik i vidi di na jednoj ćoši sidi niki zapustaren momak. Mlad, zdrav ko jedar lastar na rodnom čokotu, a leđa naslonio na zid, glavu na batinu i drima. Ni brige ga što ljudi posrću priko njegovi nogu. Rđava ledina nije tako zarasla u kupusac ko on u kosu, krpe na njemu s toliko jama da mačke ne bi šale uvatile miša u njima, a momku je i to dobro. Njemu je sve dobro, njemu sve mož bit, jel su mu kazali da se rodio pod srićnom zvizdom.
– Ej, more, šta ti tu radiš? – razdrmaće ga ovaj stari čovik.
– Čekam sriću.
– Lip poso radiš, samo kad bi to išlo samo od sebe. Nikad ti nećeš dočekat sriću na ovoj ćoši, jel ona odan neće naić.
Momak skočio ko ustravljen, a stari čovik će ga svitovat i dalje:
– Nema čekanja, već iđi za njom. Ja znam di je sad tvoja srića, pa te možem i uputit do nje, ako ‘š me poslušat.
Momak oće još kako, i stari čovik mu kaže put. Oma je i krenio i nije dugo lupo tabane kad dođe do kolibice, koja je sva sjala u žutim zlatu. Zlatom šarana, u dragim kamenu ziđana, šta drugo da vam kažem kaka je ta koliba.
Sve je kako je kazo stari čovik i momak će unutra. I njegova srića je tamo, al se izvalila na opakliju, uši pokrila i spava. Momak će se javit, al srića samo pucka usnama tako slatko hrče. Malo će je i prodrmat, posli će i jače. Ne pomaže ništa. Kad je tako, on će čekat dok se srića ne probudi.
Kad je on toliko drimo čekajuć na nju, ko veli, valjda je i njoj slobodno malo spavat dok je njeg čekala. Nek spava, samo kad je on jedared živ došo do nje.
Momak čeko i načeko se, al će već i mrak, a srića ni da uvom makne. Momak ne bi dizo bunu ni sad, al kad je povirio napolje, vidi di niki putnik skreće s puta i iđe upravo kolibici.
– Oho, šta će to još bit?! Da i ovaj ne iđe rad moje sriće? To bi mi još tribalo sad kad sam je našo!
Nema tu dalje »strpljen-spašen«, već batinu u ruke i udri po srići.
– Ustaj! Dokle ću čekat da mi se probudiš!
Momak je tako dreknio da je putnik počo bižat od samog glasa. Šta da vam kažem kako se srića morala pripast od batine. Nije ustajala, već s opaklije skočila kroz vrata i biž! Putnik biži naprid, a srića za njim.
Momak je mogo vikat za njom koliko oće, a ona ni da se obazre već samo ode za putnikom. Kad se momak jedared obazro, a ono nema ni kolibe. Iznad njeg samo zvizdano nebo.
– E, da mi je bar to znat pod kojom zvizdom sam se rodio, pa da se bacim na nju s ovom batinom.
Zabadavad je uzdanio. Nije dozno ni to, jel mu je srića pobigla.
Pričao Šime Bašić Palković
Hrvatske narodne pripovijetke, 1957.