U Babinoj Gredi živio jedan što nije znao za grijotu i sramotu. U svakoj kući na poso hrlu, svega imaju, a u njeg ni jedno krme ni kokoša ni gusaka, ni klipe drveta za zimu samo dva goluba, a i ti nisu parnjaci – jedan gušav, drugi gaćav. Žena škrtila i patila se, on samo ide u čizama ko da je svaki dan nedelja, prolazi kroz selo ko peto i smije se:
– Nek velu šta oćeju – lošo oni živu.
Žena naškrtila se napatila se, bila ogorčita i naoštrita pa jedared kaže:
– Vi’š kaki si, a vide kaki su ljudi! Treba da se stidiš proč kroz selo!
– Ne znaš ništa osim to malo posla kućanskog – počo on da se ciri. – Oni su tako otraniti, a mene je moj dada od malena ovako otranio – da mislim, da tražim boljeg života. Poslem ćeju oni viditi ko sam ja.
Drugi dan iza jutra on nabio torbu i ošo u kudelju. Tamo vručina, komarci navalu da ne znade šta bi od njiove besnosti, sav se ojedio već prvog dana al sedi unutri, dok iz torbe nije nestalo. Iziđe on onda iz kudelje – a to je bilo istom kad naišo jedan iz sela.
– Komšija, je l pitaju za mene u selu?
– Niko ni ne znade da ti nisu u selu.
– Je l moguće da se nije pročulo da sam se ja zahajdučio odavde-odande biće sedam-osam dana – hajduk se nabesio.
On mislio da su to u selu dali na javu da su svi drhtali i štrepali a vid’de: ovaj se samo nacirio i ošo.
Sad se samo nabesio. Ide on u selo. Kad nisu znali di je bio, oni ćeju doznati kad on pretisne. Biće: prepovedaj pa prepovedaj di si mudrost sakupio – samo kad dodže dilo na vidilo. Nije to šala: niko se još nije zahajdučio ni do pola noči, a on toliko bio u kudelji!
Iza jutra nakitio se ko diver i ode proč se kroz selo. Taman on do crkve, kad vidi na tornju izrasla trava, a popin bik jede zelen, paštrnjak i mrkvu. Evo njemu drvo pod sikeru. Da vidi oćeju l se sad opametiti i njegovu mudrost dati na javu.
– Ljudi, – kaže on – ubićeju vas nevolje kad niste čuvarni. Di je to još bilo da bik jede paštrnjak i mrkvu dok imade trave?
Dobro, al kako ćeju kad je trava na tornju?!
– Lako. Po merdevina! – kaže on. – Kad popase travu tako će i sići.
Nikad bik na merdevina nije išo na tavan, al sade ga nosu po merdevina na toranj. Mora se – trava je tamo. Baš su bili na tim poslu istom popina kuvarica ćubne pod merdevine da vidi to čudo. Što dalje to gorje, dok jedared ne puče, počelo se krnđat i bik pade na kuvaricu, pa je ubije.
– Jaoj, šta si naradio?! – digla se cela ajka na njeg ko na vuka. – Kako čemo popi kazati da je bik pao na kuvaricu?
A on veli:
– Lako. Bolje da je pao na nju nego kojem od vas na mamu, jel bi ljudi još mogli pomisliti da ste od bika roditi.
Ljudima odlane – vidu da bez njega nema ništa, oćeju-nećeju vidu da njegova pamet mora na kantaru bar po kile prevagnit već njiova.
Oni tu stoju kad idu jedni, našli šarage. Svaki pita:
– Šta je to?!
Nikad za veka niko nije vidio tako što. Svi čute, a on samo dodže, pogleda i veli:
– Rebro Kraljević Marka.
Ljudi sade samo stoju, pa se čudu:
– Mi baš ništa ne znamo, a ovaj zna sve.
A on:
– Ko vam kriv što se i vi niste zahajdučili i prošli sveta i sveta ko ja!
Pričao Stipa Ubrekić, Gibarac, r. 1912. g., sitan zemljoradnik
Do neba drvo, 1963.