Jedan bogat paor poslo sina u Beč nek uči nimački. E, ovaj bio je tamo malo vrime i već ište nek otac šalje novaca. Poslo otac al nije prošlo malo vrimena, sin opet: daj, starac, novaca! I opet pa opet, malo-malo pa uvik novaca, pa uvik novaca! Jedared starcu dosadilo davat i misto novaca poruku šalje:
– Dođi ti, sinko, kući da vidim šta si naučio.
Sa’ će on njega na ispit. Starac zna dosta švabikat pa će:
– Sinko, jesi l za tolike novce nakupovo barem malo nimačkog?
– Malo?! Divanim nimački da ni tica ne piva bolje!
– E, to je mom srcu drago, vrlo drago! Kaži onda, sine, kako se zove nimački kuća?
Sin piva baš ko tica:
– Kućaus!
– Dobro! A kako se zove nimački torba?
– Torbaus!
– Lipo, lipo! Znaš li kako se zovu nimački leđa?
– Leđaus!
– Vrlo lipo znaš, vrlo lipo! A kako se zove ruka?
Kad ga otac fali onaj sad puca ko bič, tako odgovara:
– Rukaus!
Starac je ko zadovoljan od neba do zemlje.
– Kaži mi, sinko, još samo to: kako se zove batina?
– Ta šta triba i pitat?! Batinaus!
– Imaš ti pravo, sinko, tu ne triba dalje pitat neg kazat.
Starac stao, zasuko prvo brkove, pa onda rukave, lipo otvorio vrata i kaže:
– E, sinko, sve si odgovorio lipo na ispit, al ja znam još lipče nimački makar sam bio u Beču svega malo kad sam još ko mlad i siroma pratio vagone s grofovim svinjama. A mene nisu učili za velike novce ko tebe, sa mnom su samo sluge divanili ko što sam bio i ja.
– To bi vrlo volio čuti, jel još nisam vidio čovika da za tako kratko vrime nauči nimački.
– E, ti onda slušaj! Znaš ti, sinko, šta? Uzmi batinaus u rukaus, torbaus na leđaus pa marš hinaus iz moj kućaus!
Pričao Bono Kulišić, Gornji Sveti Ivan, r. 1888. u Kaćmaru
Cvjetovi mećave, 1971.