Sastali se dva lažova, jedan gori od drugog. A di će se sastat taki ljudi ako neće u mijani. Ko voli lagat, taj poslu ne mož bit pretelj. Bilo to u beračini kuruza.
– Pa di si ti kad te već tri ciganske godine nisam vidio? – počme jedan.
– Ne pitaj kad sam juče završio kosidbu žita. Ovo lito sam dosad kosio, sam sebi rukoveto – jesi čuo za veću muku?
Ni tako još niko nije kosio, al kod nji dvojce takom divanu ne mož bit zamire, pa prvi na to kaže:
– E, kad ne znaš poso udesit i red je da se mučiš. Pretelju moj, lanjskog risa u našim selu otac i sin imali taku kosu da su je nji dvojca otkivali svaki sa svog kraja, a jedan drugog ne čuju. Tom kosom od ručka do male užne ostavili iza sebe sto lanaca strnike. Nji dvojca kosu, tri lepura njim rukovetaje, dva bumbara vežu u snopove, a svega jedan mrav u krstine snosi. Viruješ ti to?
– Kako ne bi virovo – drugi veli – kad sam njim ja dao na uzajam naprstak u kojim su nosili kući ris što su ga za zaradili s tom kosom. A ti mora da nisi tamo bio do kraja, jel ne znaš da su do uveče sve to žito i ovrli, i to na jednoj šantavoj patki, jel su se gazdi svi konji podbili, pa nisu bili za vršaj.
– Otkale ti to znaš?
– Pa i patku sam ja dao na uzajam, a ovršeno žito sam ja vijo š njima, pa ni drveni lopata nisu imali da bacamo žito pod viter, već smo to rukama radili, onako šakački.
Popili oni po litricu, pa sad počo onaj što je do beračine kuruza kosio žito, kaže:
– E, pretelju, lipči je život bio u vrime mog mladovanja. Ja bio opančar vašardžija, majstor čuven i pripoznat, a još više su bili na glasu moji konji. Bio dobar vašar, sve se otimaje za moje opance, kasno sam krenio iz Sombora. Samo što sam izašo na subatički drum, a od Dunava leti crn oblak. Ušti oluj, mrak pao ko da su ga bacili iz neba. Ja samo trgo kajase, kandžiju ni dotako nisam, a moja dva žerava već stružu varnice, tako letu biloj Subatici. I šta da ti kažem, vijar taj oblak nosio za nama sve do kuće, al meni samo dvi-tri kapi kiše dovatile šarage, a ja i konji stigli suvi. Ne viruješ ti to?
– Kako da ne virujem kad su moja kola trčala isprid tebe. Ti daklem nisi pripozno mene?! – pretelj se dao u čudo. – E, pa sad znaj, ja sam bio taj što ti je furtom dovikivo: samo za mnom – ako možeš – samo za mojim petama, pa se ne boj da ćeš izgubit put u mraku.
– Šta si ti tražio na vašaru?
– Nosio tri bureta loja za opance, a nisam prodo ni za krajcaru, pa sam se vraćo s punim teretom. I još ovo da ti kažem: na tri točka, jel su mi konji tako trgli kola kad su vidili taj crni oblak da mi je jedan točak spao kad sam krećo iz Sombora, al oni ne staju. I ja se dao u mišalj: nije meni dosta nevolje što nisam ništa prodo, dan izgubio zabadavad, a sad i točak ode u štetu. Tako se žalostim, al kad sam došo do Bajmaka, a moj točak protrčo nuza me – vijar se kotura š njim. I kad sam stigo kući, moj točak već pod naslamom, naerio se di mu je misto kad kola stoju pod naslamom. Pitam ja ženu, jel ona otvorila kapiju prid njim, a ona veli da ni luda ne bi izlazila ispod strije u tako natrćeno vrime. Daklem vidiš, to je ko sveto, daje moj točak i priko kapije priskočio.
Pričao Geza Lipušinović, r. 1910., Subotica
Pripovitke, 1998.