Bio jedan teški bogataš, koji bi se propo do neba, noktima iskopo do pakla, samo da svaki dan ima više blaga. Nema kod njeg srca ni suze: s vola bi odero kožu, a s čovika i dvi, samo da mu zgrću bogatstvo.
Tako je to bilo dugo dok se jedared nije privrnio ko perce na vitru. Udario pomor u kuću i za kratko vrime posaranjivo i ženu i dicu. Valjda su ga najedared stigle silne kletve. Taki je čovik: izmini se priko noći. I ovaj se najedared podo nevolji. Dao se u nemar i kako je dosad zgrćo, latio se pa dvared jače rasipa. Pije i prodaje dok jedared nije dotiro dotle da ni sa sebe nije imo šta prodat.
Kako nije znao stat u zgrćanju blaga, sad najedared nije znao stat u rasipanju. Nema ništa osim gole kože, a prodavo bi da mož pit i bekrijat. Šta će već se siti vraga. Načuo da se u toj i u toj šumi vrag pokaziva kad je jaka misečina i aloc! on u šumu.
Kad tamo, a vrag baš lupa tikve o panj. Pravi pravcati vrag.
Bogatašu drugi već ni nije osto, pa će se on oma ispovidit vragu. Onaj sluša ko da ne zna koji putovi vode gosta, pa će na kraju kobojage zdravo lipo:
– Dobro si uradio kad si došo do mene. Ja znam lika tvojoj nevolji.
Bogataš se obradovo ko rođenom bratu, a ne vidi da se onaj smije u koziju bradu i samo lupa tikve o panj.
– Kaži, pa da te poštivam i u zvizde kujem više neg rođenog brata – bogataš bi ga već ljubio u ruke, samo da u onog nije papak misto šake.
Vrag kaže:
– Ja novaca sad nemam, al trgovat oću s tobom još i kako, samo kaži šta imaš na prodaj.
– Dušu – drugo baš ništa.
– Dobro, meni drugo ni ne triba.
Kaže onda da trgovini nema hibe makar on novaca nema. A evo zašto: u toj i u toj kraljevini obolio kralj, pa mu nigdi lika dok tri noći ne prispava na uzgljanci pod kojom će bit dlakava žaba.
– E, vidiš, pobratime, makar novaca nemam, ti ćeš sa mnom natrgovat ko da sam ti zlatnu njivu poklonio. Kralj plaća svako blago za jednu dlakavu žabu, a ja ću tebi za tvoju dušu dat pun džak dlakavi žaba.
Divani on ko da iz knjige štije, a bogataš se raduje i raduje, dok se najedared i u njegovoj glavi štogod štrecnilo ko da vrag nju lupa o panj misto tikava. Pomako se kaki crv u njegovoj glavi i najedared se dositi:
– Dobro, dobro, al di ćeš ti nać dlakave žabe?!
– Dobro, dobro, a di ćeš ti nać dušu?!
Vrag se sad nasmijo da mu sve zubi ispadaju, pa kad je onda puko tikvama ovog po glavi, sva šuma je zazvonila. I ode veso svojim putom, a ovaj nek se misli šta mu je od glave ostalo na ramenima.
Šaljive hrvatske narodne pripovijetke, 1958.