Bio sin u oca i matere što je samo išo čuvat stoku. Jedared ide s ledine i kad došo na krstine, njemu kažu:
– Ej, tebe tvoji oženili.
– A koju su uzeli?
– Tu i tu.
– Slušo sam za nju dosta, sad ću bar vidit kaka je.
Nije to bilo da se ženu ko kog oće makar da je i momak ko ovaj. Bio jak, kad krava zapadne u brezdan on uvati za rep i izvuče, a ima kad izvuče i rep. Sad on i dalje čuva stoku, a mlada njegova samo kod kuće. Jedared ona radi, istresa vreču, a jarac dođe i sve oko nje. Svekrva bila malo dalje, istresa i ona vreču. U tom poslu snaja zvrcnila – prdnila. Mlada se još ni zgrijala u kuči, pa njoj osobito teško što je zvrcnila, osobito se uplašila što je kraj nje stojo jarac.
– Jarče, nemoj nikom kazat što sam ja zvrcnila, ja ču te nagradit, ja ču te obuć u moje najlepše haljine i metiću ti džerdane na vrat.
Jarac ko jarac – klima glavom ko da pristaje da neče nikom kazat.
– Al nemoj, jarče, nikom kazat.
On opet klima glavom. Obuče ona jarca i mete mu džerdan na vrat. Svekrva došla pa pita:
– Šta si ti, snajo, tog jarca obukla?
– Eto ja zvrcnila, pa mu rekla da nikom ne kaže, da ču ga za to obuć i metit mu džerdan.
Svekrva metila prst na čelo: šta misliš, kako se to dobro nadesilo? I kaže sva vesela:
– Snajo moja, to je kod nas nešto novo kad snaja prve godine zvrcne, to če bit neka sreča!
Ku’ če svekrva nego do svekra:
– Naspi vina! Naspi, da se veselimo!
– Šta je?
– Sna’ je zvrcnila!
Istom svekar naspe čašu več leti:
– Idem ja do vračare da baš čujem il če to bit sreča il nesreča.
Ne da svekrva – ona če. Kad je došla od vračare, sve skače:
– To je na sreču!
Svekar oma dovede sviraće. Narod se skupio u avliju, pa se tu svira, peva i igra. U to došo kuči mladin čovek pa pita:
– Šta je ovo?!
Mater mu kaže:
– Žena ti zvrcnila, pa sam ja ošla do vračare i ona kaže da je to na sreču.
On imo za uvom nike čvore, metio prst na nji:
– Ko ovi moji čvori.
Ku’ če, šta če?! Kako je ovo otranito?! Istom je oženit i več mu se to napravilo! Ima l to još negdi?!
Ošo na dr’njak, sedi sam pa misli i jedared kaže:
– Idem u beli svet od ovi luda da uteknem.
Ko če znat kud je pošo, a kad je došo do drugog sela, uvati ga mrak. Lupa on na jedni vrati: oče l ga primit na konak. U kuči bile mater i tri kčeri. Očeju, primiče ga. Mater baš misiće kruv. One se sve posedale po banku, a najstariju kčer poslale na vodu.
Na kraj sela bilo visoko drvo, poda tim drvetom bunar. Ona ošla, mater bi več misila kruv, al vode nema. Nema one, nema nje s vode, a oni nju čekaju. Jedared šta če – druga sestra ode po nju.
– Ajde kuči, di si, šta radiš?!
– Evo jaučem.
– Kog jaučeš?!
– Ne vidiš ovo drvo i ovaj bunar?! Pa šta misliš dok se ja udam, pa dok budem imala muško dete, pa ču mu nadit ime Kikonja, pa kad ga pošaljem na vodu, a on če se popet, past s drveta u bunar, jaoj, moj medeni Kikonja!
Kad je druga sestra to čula jauče i ona Kikonju, a onaj samo sluša, čuje čak u kuči. On čuje, a mater i najmlađa kčer ništa. Nema vode pa nema, mater bi misila kruv pa pošalje sad najmlađu. Dodže ona na vodu:
– Ajte kuči, di ste, šta radite?!
– Evo jaučemo.
– Kog jaučete?!
A najstarija:
– Ne vidiš ovo drvo i ovaj bunar?! Nije ni ona vidla, al šta misliš ti dok se ja udam, pa dok budem imala muško dete, pa ču mu nadit ime Kikonja, pa kad ja mog medenog Kikonju pošaljem na vodu, on če se popet na drvo, past u bunar, jaoj, moj medeni Kikonja!
Istom to čula sad i druga tetka pa več jauče:
– Medeni tetkin Kikonja!
Ošla sad mater, a onaj sluša pa se misli: da su mi pričali ovo, ja ne bi poverovo, a šta sam ja mogo znat kad sam otranit na ledinama čuvajuć stoku.
Baba dodže s kčerima pa grdi:
– Šta ti misliš, ni udala se nije, a jauču Kikonju.
On sišo s banka:
– E, ove su još luđe neg moji. Kad je tako, idem ja kuči. To je bar moja, ne moram tuđe lude slušat.
Pričala Kata Žebić, Gibarac, r. 1907. g.
Tica žeravica, 1964.