Bilo jedared veliko proštenje na vodici. Došlo svita iz bliza, iz daleka, suvim i priko vode. Skupilo se svakake čeljadi, pa svi gledaju taj silan stranski svit.
Izašla i dva momka, dva rođena brata, koji su bili tako ružni da se u selu nije našla divojka za nji. Šalabazaju i samo vrebaju ne bi l se našla divojka da se nasmije na kojeg, pa da je oma zaprose. Doduše, to nisu dočekali, al su naišli na drugo čudo.
Prolazi proštenjom mlad par. Vidi se da se nisu davno uzeli. Mlada: da je metneš med paunice – prva je: da je metneš med golubice – prva je. Ona je lipota i krasota, a njezin čovik da ga Bog sačuva! Ljuda je i bio bi udesan momak, samo da mu je digod pozajmit zgodniju glavu.
Možeš mislit kaki je moro bit kad se ova dva ružna momka nisu mogli uzdržat već mu lipo kažu u oči:
– Av, pretelju, ti si ružniji čak i od nas! Di si znao nać sebi mladu, pa još ovaku krasotu?!
Drugi bi se uvridio, a onaj se samo nasmijo:
– E, braćo moja, nije to stojalo do mene! I meni je pomalo nezgodno da ovako ružan iđem po svitu nuz ovako lipu ženu, al šta sam mogo kad su u mojem selu sve divojke tako lipe da ružnija čak ni meni nije dotekla.
Smije se on, smije se i njegova mlada i razgovor s tim i gotov. Oni odeše, a dva brata ostali ko opareni.
– Jesi ti to čuo? – jedan će.
– Ko to ne bi čuo, pa da je i triput lipči momak od nas.
Potrč oni za njevim parnjakom.
– Pretelju, di je tvoje selo? El, nas uputi el nas povedi.
– E, momci, di bi ja smio tako što uradit – onaj već zna da bi se ovi ženili u njegovom selu. – Mojim seljanima je dosta nezgodno što sam se i ja jedan izmetnio u kukolj med takim lipim simenom. Oderali bi me živog kad bi još i vas prisadio u moje selo.
Nek ružni momci navaljivaju koliko oće, onaj ne da sebi blizo. Mole ga, častiće ga – on samo na sve odmanjiva i ode sa svojom mladom.
Kad je tako, ova dvojca će drugačije. Rastrčali se proštenjom pa pitaju ne pozna l kogod onog. Niko ne zna ni ko je ni iz kojeg sela.
Šta su nji dvojca na kraju nagatali, to mladi par nije znao. Pridveče čovik uprego u svoja kola i krene s mladom kući.
Iza sela skrenili u uvratine, pa će vaćat priki put. Konji se još nisu ni zakasali, a čovik opuštio kajase, pa se smije sa ženom. Štogod su se jako raspoložili, pa ni ne gledaju oko sebe.
Najedared su se samo trgli kad su se iz kuruza zatrčale dvi muške glave. Sve stabaljike melju prid sobom ko vijar, i dok se ovi na koli nisu sitili, jedan se laća vitine, drugi šaraga, pa ne pitaju već srtljaju na kola.
Oni oće, al se mlada u poslidnji čas dositila, pa ošinila konje med uši. Poskoče dobri konji ko varnice, a ona dva otpadnu od kola ko bundeve.
– Čovče moj, ne obaziri se već tiraj! To su ona dvojca s kojima si se našalio na proštenju. Oće se svetit!
I čoviku se tako učinilo kad je vidio kako su ona dvojca skočili iz prava i zaukali se za koli da sve pinuše. Kad se onda latio dobre kandžije, konji odu da i živ čovik ne bi stigo pa baš da je krilat.
Momci su trčali dok jedared nisu uvidili da od tog neće bit baš ništa, pa najedared zakukali ko kukavice:
– Stani, Bog te ne ubio! Stani, jel ako sad ne uvatimo trag do tvog sela, nikad se nećemo oženit lipim divojkama!
Kad je mlada čula da i momci ne gone čerez osvete već što bi na silu u njevo selo radi lipi divojaka, najedared je zaboravila stra i udarila u smij, pa će čoviku da stane. Ona bi zadržavala konje, a čovik se onda samo latio kandžije.
– Mani, ženo, ako Boga znaš. Više bi volio da su ovo haramije, neg da njim ja moram tražit žene, pa još lipe ko ti. Taki muka se tvoj čovik ne prima.
Šaljive hrvatske narodne pripovijetke, 1958.