Iđemo Marin i ja iz atara ko pokisniti. U putu študiram, možda j’ bilo bolje da nismo ni išli vidit naše žito. Ta ni sam naše žito, ta cili atar za plakat. Mislim se, na kraj krajeva sve j’ to do dragog Boga šta god mi mislili. Svit ko zakoračio u novi vik, došle te nove tehnologije kako se kaže moderno, ovaka, onaka pamet, iđe svit naprid al bome kako ja vidim iđe još bržje kraju. Zamoljim ga kad već imamo vrimena, što b’ on reko da nam prođe vrime, da mi malo provoza po selu. Čujem furtom se štagod opravlja i pomalo pravi, da iđe na bolje, pa da i to vidim. Krenili, bome sve izasfaltirano, bome što b’ rekli zategnito ako glediš kako j’ prija bilo. Bome, sve lipo, al neka gledat priviše livo jel desno. Bože dragi, pa ti si nas stvarno napušćo, mislim se. Čeljadi, bać Minkova kuća srušita, krov spo, sam zidovi ostali, pendžeri zjapu. Čiča Jozine kuće nema, porušita, isprid kuće tabla, piše prodaje se. Od naše tetke Đule kuća napušćana. Ajd što j’ napušćana, al priko tarabe se vidi korov o-ho-hooo, do krova. Pendžeri polupani,  korov raste i u soba. Toliko prazni kuća, porušiti i zapušćani, ta to nisam mogo n i zamislit, ni sanjat da će kadgod ovako bit. Dotle da ćemo dotirat. Iđemo, ja brojim. Svaka treća prazna. Marin objašnjava, pa ispadne da u svakoj četvrtoj sam jedno čeljade živi, jel matori momak jel matora divojka, jel dida, jel baka. Bome ne znaš di gorje, u ataru jel u selu. Ni jedna kuća da se pravi. Ono što se kaže od početka, nova. Čo sam da su nas izbrojali na ’vom poslidnjem popisivanju i da nas ima manje, i to odviše manje, al da to sve ovako izgleđe nisam ni mislio. Pa čeljadi, u ataru fali vode ko za umrit a bome u selu fali i nas čeljadi ko za umrit. Pa ću Marinu: »Pa šta j’ ovo, Marne? Pa ovo ni za gledat. Zno sam da svit ne iđe kako triba i di triba, al da i naše selo iđe baš tako. Ta šta smo mi Bogu zgrišili?«. »E dida, dida, svi što ste je sade nabrojali ko što znate umrli, dica i unuci ošli na truli zapad jel u veće varoši živit. Tamo ima posla, a kako se moderno kaže i kvaliteta života je veća. Ko će ostat na selu! Kako sve iđe, sve nas manje, u ambulante će možda radit jedan doktor, poštu će nam zatvoru ko u komšijskom mistu a ako kakom pametnom tamo gore spadne na pamet rad šparanja nam možu i ovu našu mesnu zajednicu zatvorit«, Marin će. Ju-ju-ju, pa ovo je od gorjeg, gorje mislim se u sebe pa ću: »Marne, pa ako tako bude ko će živit tu? Kadgod nismo imali ni struju, ni vodu, ni puteve a sade sve imamo a opet čeljad jel umire jel biži«. Marin objašnjava da može i gorje, i škulu da nam možu zatvorit pa da dica iđu u komšijsko selo jel varoš učit, da nas i to može strefit. Kad vidim digod jedni baš opravlju kuću. Pitam Marina koji su ovo što imu. »E, to su ti oni dida što su se doseljili u selo. Dobili kuću od države pa došli da selo ne izumre što se kaže«, Marin objašnjava. Bome študiram ko j’ tu pametan, ne iđe mi u glavu kako to da jedni umiru, bižu na nebo, drugi bižu u varoš jel na truli zapad, a jedni ope’ na selo dolazu. Kako nama vamo ni dobro a njima valja? To mene ne iđe u glavu.