Nikad to nije sutra ko danas, a danas ko juče. Kad je naš svit živio još sasvim po starovinski, svaki je gledo da ima što manje troška. Žene su sve otkale što je tribalo u jednu kuću, nosili se opanci s kajišima što su se uvijali oko listova. To su bili bajski opanci, a u njima se nisu nosile čorape već obojki, a i te su tkale naše žene. Nisu se onda ni sviće kupovale, već žene uzmu tinj, naliju oko njeg loja, el se zadije tapić, a oko njeg savije krpa zamočena u mast el u loj i gotova fićura.
Na vršaju se vrlo konjima, pa se onda žito vije od plive, a zatim pere od zemlje i od balege kako su ga konji ukaljali. Daj ga onda suši na ponjavama, nosi u suvaju i najviše melji naprosto. Onaj kruv najviše ko trušnica, a dok ne dođeš do kruva prava muka. Plug drven, oračice se pletu od bristovog pruća, a daska na plugu je već kasnije bila malo obložena gvožđom. Kad oreš po čitav dan, uveče ti rame sve oteče. Brane od trnjaka, jel je u njeg bilo najtvrđe trnje. Da bi taka brana bila teža, metne se na nju slame i zatim nabaca zemlje. Zato su kadgod ljudi išli na oranje s ašovom.
Tako je to bilo od starine, al se jedared svit počo priokrećat. Došo gvozden plug, lako je sad već i drljat jel i brane nisu od trnjaka, melje se na svilena sita – ta jednom riči manje je znoja, a bilji je kruv. E, al daj čoviku mali prst, on će oma zatražit šaku. Nikom nije dosta što je malo odanio već kad je nestalo žive muke, ded da se udari u bis. Ponele se sad svile na grane i čim se koje žensko odvilo iz povoja ono već ne zna za drugo osim za svilu na grane. Ne pita se to el mož el ne mož, el priliči el ne priliči, već samo nek svila šušti.
Bila jedna jedinica u oca i čim se zadivojčila ona bi el svilu el umrit. Da je kuća jaka, pa nek je hale i nose. Di se mož potrošit tako da i ostane, čovik još i mož odmanit rukom. E, al ovaj čovik imo svega jednog ranjenika, malo mršave marvice i koju ovcu. Svituje on ćer:
– Rano moja, ako prodam to malo siromaštva, šta ćemo ist?
– Trbu nije od cakla, niko neće vidit ako je i prazan, al u svili ću bit viđena.
Čovik bio mekan, nije imo nikog osim te jedne cure i nije ni čudo što se dao skrenit s puta. Isprodavo sve samo da je ćeri svila. Ćer nije ni gladna samo kad se njoj pravi svila za kolo. Ona nije gladna, al otac sidi med četri prazna duvara i misli se kako bi to bilo dobro da na duvarovima mož sijat, al još više kosit.
Divojka u nedilju otrčala u kolo i samo igra u svili. Ne čuje svirku već samo sluša kako svila šuška. Tako je to bilo dok jedared noge nisu izdale moć. Udarila glad i u nji, pa nek se divojka upinje koliko oće, al noge klecaju. Baš onda se uvatio do nje niki momak na glasu što bi se nadigravo sa svima. Krivo je njemu što ne igraju svi momci, već ima i taki što su se već naigrali i stoje okolo i gledaju. Naumi on podvikivat i tako dovara i druge momke u kolo.
– Ajd da vidimo ko kako zna podvikivat – kaže on onima u kolu. 
Oma će on prvi:
– Šta ste stali oko kola ko volovi oko dola, i-ju-ju!
On njegovo kazo, podvikivaju i drugi, a divojka u novoj svili samo ćuti. Kako ne bi ćutila kad joj se od gladi već smrkava prid očima.
– Šta i ti ne podvikivaš? – jedared će momak na nju.
– Kad ne znam.
– Ded, kako znaš, samo nek se i ti čuješ.
– Kad je tako, a divojka će jedared:
– Igraj, svilo, al je prazno crivo! Igraj, svilo, al je prazno crivo!
Pričala Joca Šević Cvancik