U davno vrime bio jedan kralj koji nije trpio pcovku i kletvu. Nek mu samo dojave da kogod u njegovom kraljevstvu klete el pcuje, tu ševeljanja nema. Kralj oma naredi da pcovača uvate, da mu bar jezik ociku, ako mu glavu i ostave na ramenu.
Taj kralj je ženio sina, pa se skupili svatovi kaki nema u svaki sto godirna. Bilo je tu ića i pića na pritek i za sluge i za prosjake. Kralj ko misli: ta jedared nek bude i u paklu vašar, pa i kerove iz tanjira rani. Tako se tu zadesila i dva njegova kočijaša. Zavukli se oni u jedan budžak, dobro se naili, još bolje napili i onda udarili u pismu i podvikivanje. Kralj je nji vidio, al ne smeta to njemu – ta nek je jedared i njegovim kočijašima na volju kad su u ovakim svatovima. Ne bi kralj u nji zapo, al je bilo sluga koji su zlobili ove kočijaše i jedan od nji je dotrčo i kralju veli ovako:
– Svitla kruno, otac naš, bolje da sam jezik prigrizo neg što Vas moram na ovaki dan smućivat, al Vam moram kazat, jel svit ovako čudo još nije vidio.
Kralj se iznenadio. 
– Šta to mož bit? – zapita on. – Ta danas sam bar napušto uzde svakom. Ko sad mož kazat da nije alvatan?
– Ta ni nema nikog ko Vas ne hi blagoslovio da nije ona dva kočijaša. Vidite kako gutaju Vaš bili kruv ko hale, a vino ne gutaju već liju i još nemaju druge riči već samo proklinju i sebe i svakog ko tudan naiđe. To čovik koji se čovičanski misli ne mož slušat i otrpit.
Borme se i kralj zlo rasrdio kad je to čuo i oma naredi da kočijaše dotiraju prid njega. Kralj je, i što kaže to tako mora i bit. Kočijaši već i stoje prid njim, al se po njima baš ne vidi da su se ustravili el zbunili. Kralj se još više rasrdio kad je vidio kako su oni i prid njim veseli. 
– Šta vas dvojca mislite, da mi još i prkosite! – strogo će na nji. – Ajd, sad ću ja vama pokazat vašeg Boga. Jel to istina da vi ništa drugo ni ne radite već samo kletete svakog?
Kralj misli da će kočijaši sad vrtit, pa već i manio onom slugi što i je prokazo, al se kočijaši nasmijali i vele ko jedan:
– Prava pravcata istina. Kako da ne kletemo kad još nikad u životu nismo živili ovako dobro ko danas?!
Kralju nije više tribalo.
– I vi to kletete?!
– Pa još kako! – smiju se ona dvojca.
– E, baš da čujem kako ste kleli, pa da znam kakom smrću ću vas pogubit. Da vidim kako ćete se onda smijat? – drekne kralj.
Al je zinio kad su se ona dvojca počela gro’tom smijat, a jedan će:
– A kako bi ja drugog na ovaki dan mogo proklet već ovako: dabogda te žena svaki dan udarila po ustima grbavom šunkom i tikvom vina!
Na to će drugi:
– A ja danas kletem svakog ovako: dabogda se od prisnaca gušio i žena ti gršu slavinom žagala da od prisnaca možeš malo divat i crvenjakom ga zalivat.
Kad je kralj to čuo, udario u smij da ga ne može zaustavit. Ode njegova srdžba ko da je kogod rukom odno. Onaj što je kočijaše potkazivo užegurio se i sad će kralju:
– Svitla kruno, otac naš, ne virujte – lažu.
Al kralj mane na njeg da ćuti, a kad se sit nasmijo, još kaže:
– Ne znaš ti šta naš narod kaže: pijan i dite nikad ne lažu. A ne vidiš da su se ovi momci dobro nakvasili, nazdravlje njim bilo. A sad vidim da si ti od zlobe burlo oko nji. E, da nije ovaki dan, ti bi dobio što si njima želio. A ovako ću te drugačije kaštigovat. Da si i sad dvorio dok s nogu ne spadneš, al i dvori samo krivom šunkom, trbušatom tikvom i dobrim prisnacom. A vi – na kočijaše će – kad oćibate šunkinu kost, udrite ga s njom koliko oćete, al ne po ustima.
Tako je to i bilo i sad su se kočijaši naili i napili, a onaj što i je potkazivo, moro njim je donosit najveće šunke. Šta mislite zašto? Ta da bi ga kočijaši mogli častit najvećim košćurama.
Pričao Grša Milanković