Da ste došli od Male Bosne, morali bi prić nuz do priko one grede koju svit zove Gradina. A išli ste već priko nje kolima? Dobro.
Jeste opazili da točkovi tamo drugačije zvone?! Čovik osića da zemlja nije šuplja, štogod čvrsto je pod njom, a ni taj brig nije taki ko da ga je Bog lupio iznad dola.
Stari ljudi su pripovidali da se ispod grede dugo povaljivala nika kamena koza. Jedan je ćuši ovamo, drugi onamo, da mu ne smeta pri oranju, dok jedared nisu došli niki Turci. Napitali za kamenu kozu, naprtili je na kola i nikom ni rič: odeše ko da i nikad nije ni bilo. Posli se čulo da je u kozi bilo silno blago.
Svit pripovida da je na toj gredi kadgod bio turski grad. Zato valjda tamo zemlja zvoni i pod praznim kolima, pa zato tu gredu i zovu Gradina. Ko zna. Evo, onaj put što iz dola vodi onako usičeno priko Jaramazovićeve grede, stari ljudi su zvali Demerkapija.
Šta je i kako je, ja vam to ne ću kazat, a to i ja znam da su tu kadgod Turci gospodarili. Vi cigurno ne znate, a ja znam i ko je odud istiro Turce. Aničić Ilija je istiro i poslidnjeg Turčina.
Imo je vilovskog konja. Puši stivu lulu, pa kad je zapali on krene i dok je ne ispuši, na vilovskom konju priko noći ode tamo i natrag do onog mista di planine gore u plamenu.
Bio je čakundida čak mojoj majki. I ona je bila još pomalo vilovske povrze. Sav okoliš je to znao. Poznavala se po tom da je imala tri reda zubi i doli i gori, a sve zube u ustima je imala kutnje.
Kadgod se o tom više pripovidalo, pa su stariji ljudi pamtili sve i o Gradini.
Ja sam u mladosti još slušo o tom. Tako je na Blagovist jedna mlada išla s ditetom na salaš. Morala je prić priko Gradine. Ona tamo, kad se na gredi iznenada otvori podrum. Baš je bila sama s ditetom u povoju, al se nije uplašila. Di bi se plašila kad u podrumu sidi dida s kosom do zemlje, nuz njeg gore dvi velike sviće, a svud okolo hrpe i hrpe dukata.
– Nosi koliko ti srce zaište. – viče dida iz podruma.
Mlada utrčala, pa će nagrćat u nidra i u pregaču. Uzela je koliko je živa mogla ponet i biž! Bila je već na Gradini, kad se sitila za dite. Obazriće se, a podrum već zatvoren. Nestala vrata ko da i nikad nije ni bilo, a dite ostalo u podrumu.
Od radosti evo žalosti. Odnela je kući blaga i blaga, a šta to vridi kad nema diteta. Nije ga još ni odbila od sise – kako će dite živit u podrumu s didom!
Muka i žalost. Vrime prolazi, ona zabadavad obalazi Gradinu, od podrumski vrata ni traga, makar je noktima kopala zemlju.
Valjda bi sirota i prisvisla od tuge i nevolje da joj nije došlo na san da će se podrum opet otvorit za godinu dana.
Jedva je živa dočekala drugu Blagovist. Kad tamo, a podrum opet otvoren. Tamo je i dida, opet gore njegove dvi sviće, hrpe dukata još i veće, a dite se sigra sa zlatnim novcima. Živo i zdravo, ta lipo da ni kod matere ne bi bilo lipče.
– Nosi dukata koliko oćeš! – dida opet dočekiva mladu.
Nek on dočekiva nju kako oće, a ona skočila u podrum i zgrabila dite pa se nije više ni obazrla. Kažu da se od tog vrimena dida nikad više nije javljo.
Pričao Roko Stantić, Đurđin
Hrvatske narodne pripovijetke iz Vojvodine, 1960.