Vrime se pokvarilo. Niki dan snig leto, a evo ga i danaske. Mal od u taj minus pa onda u taj plus, pa se onda sve rastopi, eto i blata do mile volje. Klupčici smo rekli zbogom i evo ope proradila naša stražnja soba. Napolju ope’ počinje snig jače letat, a baka Janja i druge unilazu. Otresu snig sa popršnjaka i marama, tapku nogama pa se smišću svaka na svoje misto. Majka napucala koka da se imamo šta koštat. Pa i čaja skuvala da se imamo š čim i razagrijat komu triba. Bome strina Evča pohitila pa će prva: »Čeljadi, sam da znate šta j’ novo«. Svi bilo gledu. Osim ovi izbora i pridstavljanja od jutra do mraka ništa nema novo. Nit ko umro nit se ko rodio. Mislim se. »Eto, čeljadi, niki dan smo se svi ponatalivali isprid televizije pa gledimo, gledimo. I iđu te reklame kako li se već zovu. Ta pokazivu furtom kako mož za male novce na planinu, u snig. Skijat se, kako kažu. Ta tako j’ lipo da kad ima sunca mož na te planine i zagorit. Ta na televizoru vidiš tamo ljudi ko na vašaru jel ko kod nas na Petrov dan. I ja onako naglas, da svi čuju reknem eto da i ja ne b’ marila it tako digud na planinu. Sam da mogu. Ta, čeljadi, potli dva dana kažu mi za astalem da cila kuća iđe na to skijanje, na planinu. Pa mi još kažu, zamislite tamo se mož i kupat ako oš i da ja iđem tamo. Brez mene neće, kažu. Ta, čeljadi, kako vidim biće nam ko u raju. Ta, kad možu svi vala možemo i mi. A vala i ja. Ta, nismo mi poslidnji vala«, strina Evča će. Baka Janja privrće očima, namišća, steže maramu pa će: »Evča, Evča, pravo da kažem oni u tvoje kuće mi nisu baš iznenadili al ti bome i jesi. Al ka’ se bolje proštudiram ni ti mi nisi iznenadila. Ta vidim ja da si i ti ko ona žaba što j’ vidla kako konj diže nogu pa se potkiva. I kako vidim i ti si se krenila potkivat. Ta koliko znam ti nit se razumiš u to skijanje, a koliko znam ni za banjanje nisi. Ta triput si se davila na dunavcu u plićaku«. Obisila strina Evča brunde, ćuti, ništa ne kaže. Vidim da izgleda baka Janja sve ima pravo što kaže. Baka Marica u smi’ pa objašnjava kako su njezini komšije ošli čak na kraj svita se banjat. Na nikake Maldive. Kaže da to ne b’ bilo ni čudo da oni imu kaku gibanicu. Al, kaže da nje kera nema za čega ugrist kaki su siromaški. Ne znam šta su zadužili, al izgleda da su i oni gledali u televizior i vidili kako svi iđu pa šta će, od dosade i oni ošli. A sutra će doć uzajmit kašiku soli. »Eto, Janjo, još žaba, sam’ se triba malo okrenit okolo«, baka Marica će. Baka Manda nastavlja: »Bome, čeljadi, sve više na te žabe ličimo. Ubedili nas da brez ti telefona ne mož živit. Ta i kod nas kod kuće mal-mal pa svi pokupuju nikake nove, kako kažu modele. Ta kažu brez tog se ne može, mora se imat. Ta, čeljadi, zaboravit ćemo se divanit, prelat. Sam’ svi kad šta god vidimo da nam ponudu, oma krenemo kupovat. Moramo imat. Svi se mi potkivamo izgleđe mi. Baka Tonka študira, namišća maramu i pregaču pa će sva važna: »Eto, ne marim ni žaba bit al ako svi gledu ovu turcku seriju što sade iđe, a ime sam joj zaboravila, e moram ju i ja gledat. Jest da ne znam ko s kim, ko i zašto protiv koga, ko j’ čiji a ko j’ ničiji, kad svi gledu pa se još i sekiru moram i ja«. Bom’ gledima da bi i ja sebe tu našu međ žabama. Mudrijaški ćutim pa se mislim da su to izgleda magareća, a ni žablja posla. I oni se potkivu. Ne smim kazat da se ne b’ kogod razbisio pa ja još i dobio kaku litaniju. Žaba i magaraca od vika vikova, al sade izgleđe sve više.