Dida imo dva unuka. Stariji bio sedam-osam godinica, pa tog dida već sidne nuza se na kola i dâ mu pomalo kajase da deka, a manji onda u plač i u dreku:
– Dida, dajte da i ja dekam!
– Ti ćeš kad išli drugput.
Dida tako varo i varo manjeg, najviše gledo da isklikne iz salaša s kolima da deran ne vidi, al jednog zimskog dana baš uprežu kad evo dice: u velikim košaru nose štence od strica. I za štence još nije bilo vrime da se donosu kad je zima stegla, al manji deran navalio i na to, pa u košar namećo slame, napravio pravu bunju, a odozgor pokrio s dva pokrovca – sad nek dida kaže da će kerići usput zaladnit. Dida je na kraju zato i pristo da odu njegovom drugom sinu rad štenaca da bi dotle s majkom mogo otić u varoš. Al onaj manji unuk ko da je imo malog vraga: požuriva brata i stigli oni natrag prija neg se dida nado.
Sad deran oće s kolima, nema pročke – dida je obećo kad išli drugi put. Šta će dida drugo već po starom adetu, kako su i njeg stari varali kad je ditetom navaljivo da bi deko konje. Ne da sad već ne bi dao malo i kajase, al varoš daleko, mraz sve čipa – di će s ditetom u tako vrime.
– Dobro – kaže – sad ćeš ti dekat ko pravi. Ako si čeko toliko, nisi zabadavad; ne’š ti dekat ko Đuka nuz didu, već sam.
I lipo štence povadili, metnili derana u košar, košar koncom vezali za šarage, pa:
– Sad dekaj, al drž dobro kajase da konji ne pobignu!
Deran ušiko konac pa se sve gnjizdi u košaru, a dida kandžijom konjima med uši. Konji trgli, konac puko, odeše kola, a dida dovikiva:
– Jesam ti kazo da dobro držiš kajase. Evo, sad su nam pobigli konji.
Deran u plač, a kola sve skaču po čačku, tako konji kasaje po smrznutom putu. Odoše dida i baba, al dida ne zna da se on šali, a konji se uozbilj uplašili. I nek dida priteže kajase koliko oće, konje niko ne zaustavi. Otskaču dida i baba u koli, sve iz opaklija izleću dok točak nije zapo za jedan panj. Kola se privrnila, didi i babi narasla krila pa pukli o ledinu da sve mraz iz njega istresadu. Na sriću, nezgoda se dogodila baš isprid salaša petog-šestog komšije što je bio niki trvač i namišćo slomljene noge i ruke. Istrčala čeljad iz salaša, konje povaćali, a trvač oma opipo didu i babu.
– Čeljad moja, Bogu fala, kosti su čitave – kaže on.
– Al kola nisu – dida veli.
– Ta manite se Vi, dida, kola. Samo kad ste Vi i majka čitavi.
– Jesam čitav el nisam, al ja brez kola ne možem ni maknit odud.
– A ni ja – jauče ondud i majka – nek samo prstom maknem, a po svem tilu ko da me bricom bodu.
Dotrčale i druge komšije, evo i didinog sina sa salaša, a i onog od kojeg su dica doneli štence. Kad ima ko će nosit, trvač već zna kako će pomoć. Rasprostrli opaklije, pa na jednu didu, na drugu majku i tako starce neće ni žuljit ni trest po ugruvanim mistima.
Doneli nji na salaš baš ko dva s križa skinuta Isusa, nosu i ko u čaršapu, a dida stenje ko da se porađa:
– A-joj, muko moja, nije dosta što sam se ugruvo, neg mi se i ovaj prokleti mraz sve u kosti uvuko. A-joj, nosite me što prija unutra, valjda bi se u peć uvuko.
Dida stenje, a unuk dovuko košar pa ga sve pokaziva:
– Aha, dida, sad ste se smrzli, a da ste mene poveli, ja bi Vas lipo metnio u košar, pokrio s pokrovcima, pa bi Vam bilo dobro ko stričkovim štencima.
Pričao Roko Stantić, Đurđin