Kogod misli da kako iđu godine da sve iđe bržje. E, bome, i ni. Bome, na danu ko i nikako, al noćom u poslidnje vrime baš nikako. I niki put sam divanio kako noćom ne mož spavat. Čeljade se probudi, otvori oče sam tako pa vidi da sam što ni lego već se probudio. Misliš se ko već sa’ će jutro, a ono ni blizu. I onda sklaplješ oče koliko o’š, probaš opet da ti san dođe, al to j’ uvik tako, kad ti štagod obi e to baš neće. I onda ono još gorje: da ti u glavu dođe štagod pametno, kako da kažem lipo moglo bi se i podnet. Al onda ti u glavu dođe ono što ne b’ ni da j’ na danu, a kamo l da sanjaš. I tako u sekiraciji i študiranju čekaš svanjivanje. A to svanjivanje čekaš ko da čekaš da ‘š umrit. Čeljadi, možda ću se ponovit, cigurno ću štagod ponovit al šta ‘š. Ta, kako ja vidim sve iđe od svanjivanja do svanjivanja, ni suvaja životu ni ravna. Kako ja vidim i mislim da b’ nam bilo oma sutra bolje sam da nam televizije utrnu. Ta makar na misec dana. Al na godin dana cili svit bi ozdravio. Svanilo bi nam cigurno. Eto, već danima jedno te isto sam malo drugojačije. Sa’ će ope’ ono biranje, a ko da j’ niki dan bilo. Kako mi sićanje služi onda su nam kazali kako će nam svanit sam da nje izbirnimo. Sigurno će nam svanit. Ta, čeljadi moja, evo ope’ ista pripovićka. Ta ope’ nam divanu kako će nam svanit sam ako prave  izbirnemo. I to baš nje. I tako, bome, svi divanu: i jedni i drugi i treći i četvrti. Svi će nas spasit i svaniće nam sam da nje izbirnemo. Sade se mislim ako nam je niki dan svanilo i spasili nas kako to da j’ vala godin dana prošlo pa će nam ope svanit. Ope’ će nas spasit. Ta, cili život nam se pritvorio u svanjivanje. Al kad se tu mal bolje zaglediš i proštudiraš vidiš ti da se tu ope’ svašta nudi. Bome, bome. Ni to baš ni tako za bacit. Jednima ovoliko sade, a potli opet. Drugima još više. Trećima, što b’ rekli, ako budu dobri. Al ima tu i čigljigavog bome. Što baš i ni za divanit, al se mora. No, tu ko da svi isto divanu. Tu se kaže se da nećemo priznat ništa. Da ako j’ kogod štagod i reko onako da j’ malo ko čo da j’ ko štagod možda i obećo al da ništa ni potpisano. Da su nam možda zavrtali ruku, što b’ rekli, pa su ju možda mal jače zavrnili, a mi rekli što ne mislimo i da to ni po pravdi božjoj. Da se od tog više nećemo divanit. I oma nam svanilo, ko da ničeg ni ni bilo. Možda tu kogod ima i za pravo, al to izgleda može sam dragi Bog prisudit. Bome, razletili se svi po države pa otvaru, obećavu da će napravit, dovest. Miri se šta j’ sve i koliko j’ čega otvorito. Niko ne spominje zatvorito. I tu ope’ kogod digne mul,j kako se kaže, pa ope’ krenu divani koje smo mislili da smo zaboravili. Komugot i tu svane. Ope’ se pribrojavu pajtaši i oni s kojima smo posvađani. Ta, ko u kartanju izvlaču se ope’ nikake karte iz rukava; pravo da kažem čeljad za koje smo i zaboravili. Čeljadi, ta ko da se novi film snimlje. Osvanili stari i novi glumci, ope’ se oko istog gložu. Ono što smo mislili da j’ davno prošlo, u mraku nestalo, ope’ osvanilo. Čeljadi, žalosno j’ sve to. Študiram u sebe, pa sam sebe divanim: »Ako j’ nama starima cili život prošo u svanjivanju, zašto i našim dicma mora bit isto? Mi smo vala i navikli ako se na to mož navić, al šta će dicma sve to? Zašto j’ cili život svanjivanje, a ni dan?«.