E kaže, iđu pođani, zuje ko čele, a kad stigli u momačke svatove raizmarvašili se, nek se čuje nek se vidi da niko nije ko oni. Divojački svatovci sve sam bogovetni familijaš i eminoš. Ko mislu kad su divojku već morali udat u kuću tako tankog gazdice, gotovo siromašku, da se bar tako osvetu da momačkim svatovcima pokažu kako to izgleda kad je kogod iz mogućne i alvatne kuće. Ne spavaje oni valjda pod sirćetanom.
Počeće so tim da svircima bange lipidu na čelo, pa pod kolina bacadu da njim klekečki sviraje i na kraj konca ćedu se vaćat u kolo, ko što je i red.
Momački svatovi ostili kaki vitar duva, pa ko da su se udivanili, niko se ne vaća u kolo s pođanima. Jedna prija čim je zadzikala u kolu, već se i latila podvikavanja:
– Šta ste stali oko kola ko volovi oko dola, i-ju-ju, ja teta, ja!
Momački svatovci se samo poglêdaje: naopako, šta će to sad bit?! Oće l još i brondza bit kome obisita? Nek se poglêdaje i gledu, a jedan baćkela sve otima rič teti, tako se zakaso u podvikivanje:
– Đuvegija oklagija,
na tavanu peć kajganu
dojašio na pućku,
pokliznio na mućku,
na čeg stao kad je pao,
i-ju-ju, ja ujo, ja!
Borme di koji baćo iz momačke kuće sad već počo zasukivat brkove, med momcima se zasukavaje i rukavi, a kaki bi Bunjevci bili da se ne opipa el brica u džepu.
Momkova strina bila razgaljena žena, vidi da će se tu gadno zapržit ako se ne stane tim u stopu, pa ko veli da kakogod podvikivanjem namiri račune. I makar ne igra, ona udari u podvikivanje:
– Đuvegija uzo gusku,
ne daj Bože da mu rodi dasku,
i-ju-ju, ja strina, ja!
Al pođan već odgovara:
– Uzdala se strina u sinovca
pa ostala jalova ko ovca,
i-ju-ju, ja stričko, ja!
Drugi pođan se sve uštrkljiva:
– Eto nama kubure,
pao svekar u bure,
a svekrova u ardov
pa se kupa ko šarov,
i-ju-ju, ja tetak ja!
Đuvegija zapravo bio suvonjav, ta ne ko oklagija već ko trska, al imo dva brata, dva divera, koji šakom lupidu, ćošu od kuće odvalidu. Što su jaki, al ludoglavi, pa još i oćedu kad je rič o tiskanju. Kad su oni čuli da se tarma njev baćo, pa još i nana, jedan samo zaškrgućo zubima:
– Av tetak, tetak, izio peretak, a kad je baš tako slan, ko što si ga zasolijo, sa’ će bit i ispljuvan. I peretak, i krnjetak, slatki, dragi pođan tetak!
Kad su onda počeli vaćat za tur i za kose, srićan bio onaj pođan koji je iz šatre izletio kroz vrata, jel je bilo i taki koji su kroz voštanu ponjavu prozviždili glavački. Kad je divojkin baćo vidio tu gungulu, on će svekru:
– Pretelju, pa Vi ne znate šta je to šala?!
Svekar samo gledi šta porađivajedu njegovi deranci, pa se nasmijo:
– E, moj pretelju, a ti ne znaš da ovo ni polak nije šala? I ako o’š – samo ako o’š, niko ti ne kaže da moraš – sad možeš za unapridak upamtit s kakom kućom si se opreteljio.
Diverovi se navućali živi džakova, bogame se nisu stidili ni kad su se skute uzgrnile pa se kod prija pokazala ženska sramota, p’ onda zapovidili svircama veliko bunjevačko kolo. I jedan već i podvikiva:
– Pođani nam pogazili travu,
želili se kupat baš u pravu,
ako žele i na šake
nek ponese svaki štake,
i-ju-ju, ja diver, ja!
Pođani su zujili ko čele, al onda kad su dolazili, a kad su odlazili – svit kaže – i muva se mogla čut.
Pričala: Tona Jurčak, rođena Lebović (zemljoradnica iz Tavankuta)