Kad čeljade napuni jedan vik i kad mu kažu da j’ možda ošo u dičji red, a ti si jedan od ti i još misliš da imaš štagod kazat i još se brineš ni sam za svoje već vala i za cili svit ni lako ni spavat. Eto, lego sam zarana. Na ’nom televizoru ništa ne mož vidit i čut dobroga pa študiram da j’ bolje otić leć pa možda čak i štagod lipo nasanjat neg se trovat isprid televizora. E, da j’ to sam tako da legneš, sklopiš oče pa lipo sanjaš i ujtru se probudiš sritan i radostan, pa kad ni tako. Probudim se u niko doba noći, a ne znam ni zašto sam se probudio. Taman sam se okrenio na drugu stranu kad se javila ova moja pored. Ta iz ničega počela, rče, testera, ko da najveće drvo u šume siče. Ne mož ope’ zaspavat. Ni oče sklopit. I onda su mi u pamet došla ta moja gledanja na televizoru. Ajd štagod mož i privarit što kažu, ta već smo ko pošandrcali, ludi što se kaže, navikli smo se već na svašta. Jest, al ja se na rat ne mogu navić ni dan danaske. Prošo sam jednoga, nagledo se i naslušo drugog a evo sade ratovi u svitu ko nikaka moda. Mal-mal pa digod rat. Ta niki dan i kod nas skoro. Ta mi se malo pritimo, ko da smo sila velika, ta se onda nama pritu. Ta ni mi dobro ni kad se komšije poratu. Ni ono od nikog miseca rodbina što se poratila kod diljobe zemlje iza pokojnog bać Joze, a kamo l kad se krene rušit, paljit, ubijat, bižat. Eto, ta već skoro dvi godine se ratuju tamo. Neću reć di kad svi znu di. I jedni i drugi kažu da se branu i oslobađu. Ta Bog dragi vala zna di je pravda. A pravo da kažem onako u sebe da niko ne čuje, da svako ko ima malo soli u glave, ko ni pošandrco, taj vidi čije je pravo i otkal vitar duše. I potli j’ tu bilo vamo-tamo na par mista, uvik ima po svitu di vruće. Što b’ rekli: vatra sam što ni. I jesu onda jedni potirali druge, kažu vratili što j’ njevo. I tu j’, kažu, na iljade čeljadi, stotinu iljada kažu, pobiglo iz njevi kuća. I nikom ništa. I tu ni kraj. Eto, niki dan ope’ počo nikaki rat. Bome i taj ni mali. Pa se mislim, študiram, jest da si nas čeljad stvorio na svoj lik, Bože, al nam pameti baš ko kanda i nisi do. I da se to ratuju vojske, da to umru oni što imu oružje u ruka, već to umiru i oni što ne znu šta je snašlo. Ta u kuća, u svojmu dvoru umiru. Ta ne biru se tu ni dica, žene, stari. Ta rušu se kuće. Nestaje sve ko da j’ od slame, Bože oprosti. Probam ope’, al ne mož oče ni sklopit. Okrećem se ko na ražnju, al mir ne dolazi. Pa se mislim, študiram kako u jednu tako malu rič od tri slova »rat« toliko svačeg stane. Toliko žalosti, suza, toliko grobova, toliko porušitog što možda više nikad neće bit potli ponovo napravito, sirotinje a bome i oni kojima će gibanica ostat, trlju ruke od zarade. Toliko čeljadi što će pobić od tog rata na drugi kraj svita di će je malo ko raširiti ruka dočekat. I sve u tako malu rič stane. Što se moderno kaže: baš sam malo možda i filozofiro od rata, al šta ‘š. Pa se opet mislim: da j’ to sam jedan rat, da prođe pa vrime ako može zaliči rane al to se redu rat za ratem. Pa ajd što se i redu, al to j’ svaki novi sve gorji i gorji. Pa ajd i to što j’, al onda se najavljiva da će doć i onaj najveći što će cili svit saranit. Bože, daj mi da zaspavam. Evo izmoljiću se koliko kod put triba sam da rat stane digod da je. Da ga više nigdi i nikad ne bude. Makar i ne spavo već se sam moljio.