Evo ope baka Janja žuri ko da ju vitar nosi. Strilja joj ni ravna. Izdaleka vidim da j‘ bisna, da se puši iz nje. Ni posmišćale se redovno nisu baka Janja ne da nikom počet: »Žene drage, Marne dite naše pametno, čeljadi, ta eto ni ni nedilj dana prošlo od kad nam pridstavita ona košarka što će nas spasit kad ono isplivalo koječega što baš i ni za pofaljit se. Eto, ja sam čula da tog što ima u košarke, onog što j‘ odviše pojeftinilo baš i nema za svakog. Ta čim se kazalo, oma svi krenili u dućane kupovat. Eto u selu svi požurili ko da će nestat. I? Desilo se to da u naši dućana toga ima, al za nas ni pojeftinilo. Čeljadi, ko j‘ tu lud? Pa to j‘ pojeftinilo izgleđe sam za one što živu u varoši, u veliki dućana. Tamo j‘ pojeftinilo. I sade kad nam kažu živte na selu, nekate it u grad ko da se sprdu s nama. I sade ko bi jeftinijeg mora sist u limuzinu pa put pod noge u varoš u dućan. I kako sade mi stari da iđemo u varoš kupovat? Silom do klupčice dođemo. Ispadne da na selu živu sam bogati i nama ne triba to jeftinije. Pa makar bio i onaj parizer za koji se sam kaže da j‘ od mesa, a meso ni ni vidio. I sade divanu da triba malkice da čekamo. Da će to što j‘ pojeftinilo stić i kod nas na selo. Ako ovako bude, a izgleđe da će bit, biće po onoj kad na vrbe rodi grožđe«. »Jest, jest, Janjo, ti uvik imaš pravo. Svaka ti rič zlata vridi. Mi što smo u selu ko da smo poslidnja rupa na svirale, ko da smo trinajsto prase. Ako nas dragi Bog ni zaboravio, svi drugi jesu. Nas se država siti sam kad im triba jeftino žito jel kukuruzi, ka‘ se površi, jel glasovi kad tribu. Ubedili su nas da svinjče ni vridno ranit. Što su nas ubedili već su i napravili da tako i bude. Pa onda ni do do tog čuvenog u svitu parizera ne možemo doć«, baka Marica će. Strina Evča mora, baš mora, uvik štagod kazat. I ona uvik navrne na politiku. Objašnjava kako sve to uvik dobro ispadne. Kako su svi evo zadovoljni i kako svi na televizoru to i kazivu. Kako baš uvik ne mož svima isto pomoć i udovoljit, al se država uvik pobrine da to bude svakom podjednako. Da j‘ to taka politika i triba ju podržavat. Da ne mož baš sve uvik oma. Bome, sa‘ se baka Manda razbisnila. Zategla maramu, namistila pregač: »E, baš nam taka politika fali. Svakom podjednako. Pa kod ove košarke i ćoravi i gluvi vidi da to ni istina. Sa‘ j‘ Janja rekla ko ima hasne od košarke. A to j‘ ko uvik kod nas: onaj ko j‘ blližje vatri. E, bome mi to nismo. A taj tvoj divan, Evča, da j‘ svima podjednako i da j‘ taka politika, taj divan ti vala sam možeš sanjat. I to bome ni da sanjaš već da sanjaš da sanjaš. To b‘ bilo ko kad bi rekli naglas da svi imu, a u sebe i to da niko ne čuje, sam mi nemamo. A sve iđe na to da se sto put kaže štagod pa onda ispadne i da j‘ istina. Što b‘ rekli, košarka j‘ naša, svačija al moja i ni«. I baka Tonka se namišća pa nastavlja: »Eto, čeljadi, i ja sam se zaželjila od silnog slušanja od košarke svega tog jeftinog. Ta i sanjala sam kako debele kalotine parizera sičem pa mećem u kruv. I debelo mažem te jeftine  majoneze. I ka‘ sam se trgla, od nji ništa a ja gladna. Ta morala sam otić makar ove naše slanine i kruva malo metnit u usta. Još ni svanilo ni, a ja bila gladna. A ja študiram pa ću u sebe: »Dok ta košarka ne dođe do nas mi će mo se najist, sve oprat.... sve ko uvik, sve ko i prija«.