Evo baka Janja žuri ko da ju vitar nosi. Ni prav se ne stigne podić za njom. Jest da j’ najstarija, al ju niko ne može sustić. Ni posmišćale se redovno nisu baka Tonka pridžabila sve. Jest, ona što j’ najviše ćutava što b’ rekli. Još trči, marama joj se razvezala štagod kazat već skoro viče: »Žene drage, Marne dite naše pametno, čeljadi ta stigo nam spas. Eto pridstavili nam sinoćke košarku. I to taku da niko na nju ne može ništa kazat. I to ni napravio ma ko, već glavni. Ko ni gledo jel još čo u te košarke sve će bit jeftenije neg prija. Stigo spas za čeljad, za cili narod. Čak je i naš glavni pojio sa svojom vala desnom i livom rukom kako se kaže taj parizer. Bilo milina gledat kako kruv siču, mažu ga pa slažu kalotine od parizera. Kako sam razumila, taj parizer će nam bit spas. Jest da j’ i ono drugo što j’ u te košarke što će pojeftinit važno, al taj parizer je čudo. Tako su ga slatko jili da sam i ja čim su jili očla kod nas u špajz i frižider vidit da ga  i mi možda nemamo. Da se jide kod nas. Al Bože dragi nisam ga našla. Baš mi bilo žo. U te košarke štagod će otić i za sto dinči dole. I to ni sam od jila već i za malu dicu i za prat. Ta čeljadi za sve«. Ta ni redovno ni završila divan, strina Evča nastavlja: »Čeljadi vite, neg sade još kaže kogod da se država ne brine za svoju čeljad. Da u nje nema uvik za svakog. I za siromaške i za one što imu mal više. I di to još možu svi vidit kako glavni ljudi jidu ono što jidu čeljad, cili narod«. Bome gledim baka Janja triše znoj sa čela a ni vrućina, odviše nije. Razvezala maramu, trisnila je prid sve. Taku ju bisnu nisam vidio nikad. »Sto ti taraba, sto ti mrča, sto ti muka, duka ti tvojga, bođane ti, Bože dragi, Gospo draga, ta ne smijem ni stoto covat što znam i mogu, oprostite mi što i mislim na to. Ta ovim ženama ko da su vrane mozak popile, ko da su bunike jile, ko da su bile tri dana pijane pa još nisu došle k sebe. Ta kaka košarka nas može spasit. Ta biće jeftenije ono što j’ poskupilo toliko da neće ni ositit da će pojeftinit. Ta, to j’ divan za sirotinju. I taj parizer! Da ne misli kogod da j’ to štagod sjajno ko onaj Pariz. To j’ najgorja od najgorje salame. Ako niste znali, to se pravi od onog što se ne baci. Čak se možda i ne smije bacit. Toliko virovat da će nam od tog bit toliko bolje… Ta, Tonka i ti Evča divanite ko da krstite niste«, baka Janja će. Na to će Baka Marica: »Jaaaanjo, pa imaš pravo. Ko uvik! Ta zašto j’ to sve i moralo poskupit tako kad sad sam tako može i pojeftinit? Ko što uvik kažemo da država može sve, zašto j’ dozvoljila da sve tako poskupi? Ko j’ tu lud? Prvo poskupi u nebesa, kogod se opari, bućelar debelo napuni onda pojeftini. A i to što će pojeftinit je sam do kraj godine. I što j’ još gorje: pojeftiniće ono što sirotinja kupuje, a taki j’ najviše. Oni što živu ko bubrig u loju, da je ne spominjem, tima svejedno«. E, vidim saće i baka Manda: »Čeljadi, pa tako j’ uvik. Uvik kogod izmisli kaku košarku. Ako sirotinja ne proguta ovo, onda će progutat ono. A to ono da će penzioneri dobit pomoć, ne smijem ni kazat koliko. Ta šta ima tu ko pomagat kogagot. Triba dat svima posla i redovne plaće. Onda bi i penzije bile redovne. Niko nigdi ne bi bižo već bi svi bili kod kuće«. Ćutim ko miš u mekinja. Mislim se da mi baš propalo probat taj parizer. A i ta košarka ko da baš i ni tako čudotvorna kako izgleđe.