Uoči mioljskog lita uvik je bilo radno, al pokadgod i paradno. U ta vrimena se navik pravili svatovi na našim salašima. E, gustiram ja bandoglav, al kad zaintačim: tako el nikako. »Ženiću se«, velim baći i nani... Ko da je sad bilo. Oni se niki zgledali, pa mi đipe čestitat. Veridba je bila svečana, tu su se pretelji pogodili. Prsten je darovan mladoj, crveno ruvo, papuče, marama i sve što pripada; u to će se prisvuć kad bude forgotaš. Sve je išlo brzo, jel dočekat snaju na salašu je radost velika, kaže mater. Salaš se dotiravo podmazivo, mazo blatom pomišan s ječmenom plivom. Sve se krečilo. Ambetušu di kojim salašima se odslikavo, jel šaralo cikvajs farbom. Zato je pod odžakom najviše dotiravalo, jel se zbog svakidašnjeg kuvanja i grijanjem se abo. Pripravilo se i meso, bilo je disnotora, vaki i naki.  Ženska čeljad su abriktovala i ađustirala mušku čeljad tim poslovima. Košara, svinjaki, košinjac, ambar, ta sve se do reterata dotiravalo. Kad se sve dotiralo, išlo se zvat goste u svatove. U ta vrimena je bilo više aldumašča neg obično, el tribalo je svu rodbinu obać pa nisu bili alvatni s vrimenom. Isprva se zvao kum s muške strane, dok sa ženske stari svat. Mladoženja je razbiro mastalundžije, dok mlada svoje jenge. Aldovalo se više neg obično, jel svi su želili da budne najsvečanije. Svirci su zapoviđeni. Onda se nisu pravili zajedno svatovi kugod sad, neg obaško. Uoči svatova komšije su po običaju dolazili pomoć. Komšije su najveći rodovi, a još kad se paze. Poso mlađe mušku čeljadi je bio sklopit šatru. Za starije prilivat iz buradi vino i rakiju u boce. Ženska čeljad su razvijala tisto za čorbu i pripravljala sitne kolače. Kad se radi taki poso, uvik ima podikake komendije. Eto, dogodilo se da se dva dide tako navaćale kad su prilivali vino da nisu mogli ustat sa šamedle. Smije dragosti, šale na pritek. Došo dan svatova. Molila se svakidašnja krunica za lipo vrime da se snaša ne izvalja.  Ilo je nastavljeno u koje doba noći, da se sve pripravi na vrime. Čorba morčija, paprikaš se kuva, pečenica se peče u bubljanoj peći, sve iđe po zapoviđenom. Šatra okićena, ta sve pod konac stoji. Svirci zasvirali kolo, tute se ona vaćaju ukolo, svi veseli podvikivaju. Gosti dolaze na karucama, jel lemuzinama. Onda se torta donosila ukrašena kojekakim ukrasima. Na pridviđeno misto u salaš su se nosile torte, vrlo oprizno. Stigli kumovi i stari svat i starosvatica, naravno i enge. Podvikivaju, pa se marvaše. Svirci sviraju, oma u kolo se vaćaju, mastalundžije do enga jel moždar iznikne nova ljubav. Eh, kad se sitim ti lipi uspomena! Puna avlija svita, svi veseli. Da, rod Felo kad je dovo tele u dar, a bilo je sprdnje pa je Vranje dovo matoru kozu kojoj se vuku vimena po zemlji, a debelu kuvertu pruža. To se sve privaćalo u šali i veselju. Naposlitku došo župnik, pa se i on uvatio u kolo. Bože, toliko radosti, veselja al najviše kod matere, koja izgubila glas od podvikivanja. Došlo vrime vinčanja, stigli oblazači. Sve ukrašeno u crkvi. Tamo prid oltarom smo se vinčali. Prsten metnut na prst, dan-danas nisam skinio. Snaša došla na salaš. Veseli svi, najviše nana koja je kiti zlatom i novcima. Ubrzo su došli tortari za snašom, enge i mlađa čeljad. Igra se kolo, sve se pra digo. Za večerom po običaju su svirci išli od astala pa svakom odsvirali po koju pismu. Večera je bila svečana. Došla ponoć, došli pođani. Na jedvite jade svi postajali u šatru. Lažna snaša je bila zdravo lipo opravljena, sva umazana puderom, karminom. Pa kad ta snaša poljubi, ne mož se poznat prid ogledalom. Došla snaša obučena za okrećanje u cveno ruvo. Forgotaš je trajo dugo dok se nisu svi izređali, jel snaša sad vrše. Pretelji su se razilazili i očli. Veselje je trajalo do nedilje poslipodne. Bože, brzo prošlo vrime. Danas slavimo tridest pet godina braka, ostala uspomena podvučena na proujalo vrime.