Gospojina Mala, stigla jesen prava. To su riči naši stari, koji su nas odranjivali u viri i radu. Jesenje doba, priprava za dugu zimu koja nam svake godine friško dotrči. Kuruzi sazrijali, cincokret ovršen. U današnje vrime sve se gospocki radi. Kombaj vrše, sve se praši, učisto brez kapi znoja. Tako ja niki dan sidim pod zabatom, pa sickam klipove sikiricom što sam nabro tu čelo uvratina za josag, pa gustiram. Ako ovršem kuruze, dam zabadavad, ni čutaka za ogriv, ogrizina što ložim u parasničku peć, a cina... O’ tog bolje neću. Esapim: skupiću ja mobu, ako triba i koga platit da oberem kuruze ko što smo kadgod radili. Čardak triba opravit jel već nikolko godina nije hasniran. Lece su se iskrivile, popucale, cripove led razbio, pajantu triba opravit. Planiram to ja izopravljat, jel tu nema landrovanja. Uzmem buđelar, isturam biciglu iz naslona, pa je otarem od prava. Nani velim da odem kupit kojičega što mi triba. Ona meni da ne zaboravim kupit kvasa, šećera, soli, salicije, štirke, još mi tu nadivanila koječega. »Stani so tim divanom, uzmi cidulju pa sve zapiši plajbasom«, kažem. Tako ona i uradi dugačak spis. Zajašim na biciglu pa verglam oma u drvaru. »Faljen Isus«, javim se. Svi me zgledaju onako blido. E, vidim Ivša ode ne’š pazarit. Kako sam ušo, tako izašo, brez Zbogom. Odem ja u varoš pa kod gvožđara. Javim se, on otpozdravi »Amen«. »Jel imate klinaca, stotke?« »Ima, koliko?« Jedno kilu. Izmiri na mažici, gledam: ima klanfi, šarke. Pazario. Kako sam koraco, spazim u ajzlogu oklagiju, moram kupit jel je naša dotrajala. I sapište za motičicu. U dućanu kupim sve što je zabilužila. Kad sam izašo iz dućana, gledim livo-desno a nikog ne vidim poznatog. Još bolje jel ću tako potrošit vrime. Pomećem sve na sic na bicigli, pa dobro izvežem štrandžicom. Friško sam stigo na salaš. Nana meni jel sam se naio bunike kad sam tako friško stigo, jel me kaka napast stisla? Dida iz ambara viče: »Cigurno nisi kupio duvana«. Eto, zaboravio. Odmanem rukom na rondzanje. Eto, ženama nije dobro ni kad si frišak, a kad zasidnem u mijani onda su goropadne. Friško se opravim pa u čardak. Pilam, kujem, podkajlavam, klamfe udaram, do večeri opravio što sam naumio. Motičicu sam otkovo, šiljke zateso. A didi sam kazo da će se brat ručno. Pomogo mi svezat šiljke kudeljnom štrandžicom. Velim za večerom da od sutra ručno beremo kuruze. Svi se niki zgledaju. Rondzaju, imaju nikog posla. Žena mora dunca mećat. Nana će zakuvat tisto za taranu. Dica ne mogu, iđu uškulu. Udarim ja šakom o astal, nema divana sutra je subata i svi u red. Ujtru kad su prvi pivci prokukurikali, namirio josag, svi napolje pa u red. Zavrću nosom, al od salaša do atara ima dvi duži. Fajin nas ima i poso dobro iđe. Podviknem: »Kuruze tako berite da budu klupica do klupice«. Ja sickam četri reda kuružne za njevim nogama. Došli do atara, pristalo je rondzanje. Tako se šibalo do podne. Crkva zvoni podne. Gladni rondzaju, ja ne dam pokrke. Nema danas kuvanja, već što ima. Posli užne nema pravljenja podna. Tako smo brali do kasno uveče. Sutra je nedilja, odmarat se mož na pritek. U ponediljak će bit drukčija ekipa. Došo ponediljak, dica u škulu poslipodne. Svi u red pa šibaj. Pokazo sam dicama kako se vežu snopovi u kuružnju. Prvo zgrabiš kuružnje, nađeš koja je tanja stabaljika, malo je istiskaš pa proušiš ispod kuružnje, onda smotaš i zavrtiš više puti. Tako je mene dida učio, on samo nabraja i ruži »stežite snopove«. Zajutra je bila teška kuružnja, kad se snosilo posli je išlo ko podmazano. Radilo se do kasno uveče. Uprego sam konje u špediter pa smo snosili kuruze do čardaka di smo namontirali elivator. Poso je išo ko podmazan. Tako složno smo napunili čardak, dao Bog rodilo. Eto, složna čeljad urade poso.