Neobični događaji med našim svitom dobro se pamte. U jesen se rano smrkava. Čeljad na salašima rano počmu namirivat josag. Tako i gazda Losko namirivo svoj josag, pripremo zob za sutra, al nikako ufriško. Sve se čudila njegova lipča polovina snaš Koca kako niki friško namiriva, a da nije ni potego od one njegove šljivovice sakrivene u košari. Čisti bać Losko svinjak, pa sve gura u korlat. A, je! Šta mu je? Nana i dica glede, pa niki ne viruju da je to on. Al on se viščini da ne vidi, već ufriško furtom radi. Muze krave, ne čeka ko obično da snaš Koca pomuze, još i konje je očešo. Izrađen, posli dobre večere, oma zaspe. Zaspo u maloj kući, furtom hrče. »Ta, ajde u salaš pa lezi ko čovik«, veli mu snaš Koca, a on za pravo čudo i posluša. Spavo je ko jaganjac. Iste večeri njegov brat od strica Felo je bančio i cugnio u mijani sa starim društvom i s bandom tamburaša pa je smanio s pameti za zadnji ajzliban za varoš. Šta će sad? Ajd na salaš kod baće i nane. Onako navaćan, ta sve batrga pa se lola, nikako salaša. Kako je išo, skrenio s puta, ta sve mu se privrnilo. Najedared vidi bili salaš i misli »ta to je baćin«. Kad se onda upleo u niki šemflik! »Šta je ovo?« »Di sam?« Ne mož se oparat od šemflika i nikog granja, padne. Pa je i kresnio covkom koji put. Kako i ne bi kad ustane opet se privrne. Zemlja se sva okreće. Misečina. Nije on dopro do baćinog salaša već do Loskovog. Kerovi ne laju, jel ga poznadu. Al on rondza i nabraja sve većma naglas. Do sad nije tio da baću ne bi probudio. Sad mu već svedno. Mora kogagod probudit da mu pomogne. Ne mož se iskobeljat, pa viče zdravo »u pomoć«. Kad je čuo graju, Losko iza sna skoči, pa vikne: »Lopovi, ženo!« »Ta kaki lopovi?«, kaže mu snaš Koca. Izađe on napolje i čuje da kogod graji. »Koga ima kod guvna?«, vikne. »Ženo, donesi pištolj! Lopovi!«, drekne par puti ne bi l poplašio i odvijo lopove. A Felo, sve čuje kako Losko viče ženi da donese pištolj, al nikako da se iskobelja iz šemflika i tog granja. Losko čuje da ovaj opet graji i viče snaš Koci: »Ženo, zovi u pomoć brata Boltu«. A ona sirota ustravljena furtom zove u koje dobo noći telefonom: »Bolto, oma dođi. Imamo lopove!« Bolto onako bunovan iza sna misli: »Ta di ste mene našli ovakog rabrog i kuražnog, ta ni ja ne bi smijo izać ko i moj braca«. Losko furtom samo viče, ta sav šor odzvanja od Loskovog zapomaganja, al se ne odvaja od ulazni vrataca od salaša. Opet viče iz petni žila: »Zovi miliciju«. Sirota snaš Koca, sva ustravljena. Sve je, dicu i nanu, probudio drekom. Počo pujkat i vaške: »Držte lopove«. A vaške ni da zalaju, kad poznadu čovika. Losko se tako ustravio da nije ostio ni kako se nakostrešio. Felo više nije mogo izdržat već se naglas počo smijat, pa viče: »Ej, Losko! Ja sam, Felo!« »Ne boj se, već mi pomozi pijan sam.« »Tu sam kod guvna.« »Pao sam u niko granje kod šemflika!« Kad je to stiglo do Loskovi ušivi, učini mu se niki poznat glas. Al i dalje se ne odvaja od vrataca. Na to će snaš Koca: »Ta, ne čuješ? Pa to je Felo strikin! Ajd iđemo mu pomoć.« »Šta već čekaš?« Losko, onako rabar, kaže ženi: »Ajde ti naprid pa ću i ja za tobom«. Jedva oni nikako Felu iskobeljaju iz tog granja pa š njim u malu kuću. »Al si nas poplašio«, kažu uglas obadvoje. A na to će Felo: »I ti si bio zdravo smišan kad si počo vikat ‘daj, Koce, pištolj’ kad ja znam da ga nemaš«. Tako su se nasmijali da se Felo skoro istriznio. Naposlitku nji dvojca odoše kod Felinog baće. Dok su išli do salaša, valdar su sve vaške u komšiluku uzbunili. Kad su stigli, sve su ispripovidali šta njim se trevilo da ne bi bili obadvojca ruženi.